"Moja mama se odrekla nasledstva u korist svog brata, a ja sam ga tužila"

Nepisano pravilo, posebno na selu, jeste da, kad dođe pitanje nasledstva, roditelji često ćerke i ne uzmu u obzir. Srpska tradicija kaže da muška glava ostaje u kući, a žensko će se udati.

U tom raspoloženju koje na ovim prostorima vlada generacijama žene često i ne traže svoj deo, već ga se po pravilu odreknu u korist brata.

Ujak dobio sve, majka ništa

Tako je bilo i sa majkom Marije Stanković iz Niša (34), koja za naš portal govori uz koliko je muke i truda uspela da dobije deo onoga što joj sleduje.

„Moja majka se odrekla nasledstva u korist svog brata, što se tiče imovine njene majke, moje babe. A što se tiče imovine njenog oca, mog dede, on je, dok je bio živ, ugovorom o poklonu prepisao sve što je imao mom ujaku. Dakle, moj ujak je od roditelja dobio sve, a moja majka ništa.“

Tražila sam svoj nužni deo

Onda je Marija nakon dedine smrti rešila da učini nešto za sebe - da se usudi da zatraži svoj deo.

„Prvo je umrla moja majka, pa onda deda, njen otac. Nakon njegove smrti ja sam pokrenula postupak za nužni deo. To je deo nasledstva na koji imaju pravo potomci bez obzira na to kakvo je raspolaganje imovinom za života. I taj nužni deo je pola od zakonskog dela, koji bi se takođe delio na dva naslednika. Dakle, to je jedna četvrtina nasledstva. A pošto smo sestra i ja pravno nasledile našu majku posle njene smrti, bile smo direktni naslednici, pa smo tužile ujaka za taj nužni deo. Na kraju smo potpisale neki sporazum, uzele smo nešto novca. To nije bilo malo jer smo se obe stambeno obezbedile, ali nije bilo onako kako je trebalo.“

Marija kaže da je tako bilo zbog jednog faktora.

Nisam imala novca za advokata

„Nas dve u tom trenutku nismo imale novca za advokate. Ja sam praktično vodila postupak uz pomoć profesorke s fakulteta, tad sam bila na studijama prava. Da smo imale para za advokata i da nismo pristale na sporazum, dobile bismo još više.“

Ali tada je Marija imala 24 godne, a sestra 19.

„Nismo imale nikakve prihode, živele smo od majčine penzije koju smo nasledile. Nismo mogle da nađemo dobrog advokata. Sada kad mi je muž advokat, vidim da je bilo dosta propusta u našem postupku, i od strane suda. Bilo je strašnih stvari. A da smo imale tad od nekog da pozajmimo novac, bile bismo svakako u boljoj situaciji.“

Majka bila visokoobrazovana

Marija napominje i još jednu važnu stvar koja se kosi sa predrasudama koje vladaju u vezi sa raspodelom nasledstva.

„Moja majka je bila visokoobrazovana, bila je pedijatar. Ona je bila obrazovanija od mene. Ja imam završene samo osnovne studije, ona je imala specijalizaciju. Ali to očigledno nema nikakve veze jer se ona zbog patrijarhalnog ubeđenja i načina na koji su je vaspitavali odrekla svega u korist brata. Odmalena su veličali tog brata, on je bio bog iako njoj nikad u životu nije pomagao. I oni su nas faktički posle smrti majke izopštili iz porodice. A majka da je zaista mislila o nama, ona bi to uradila na vreme. Ali ona je stavila svog brata isped svoje dece. A to jedan roditelj ne treba da radi.“

Marija kaže i da se za babu i dedu podrazumevalo da sve ostave sinu.

„Nije bilo govora da bilo šta ide ćerki. Deda nas nije ni obavestio kad je sve prepisao ujaku, nismo ni imali kontakt s njim jer su oni otpisali majku čim se udala.“

Narušila sam zdravlje zbog stresa

Priča i kako je ceo postupak bio jako težak za nju.

„Dobila sam helikobakteriju, bila sam na rubu da dobijem čir na želucu zbog tog stresa i nerviranja. A naši sudovi rade kako rade, sve je trajalo predugo. Nama je samo vanparnični postupak, koji inače treba da traje kraće, trajao skoro godnu i po dana. I sve to govori koliko znači imati dobrog advokata. Svako ko je u mogućnosti treba da to gleda kao investiciju jer se dobar advokat višestruko isplati na kraju. A mi to nismo znale.“

Rođaci mi pričali da je to sramota

Da sve bude gore, u svemu se pokazalo i kako rodbina može da reaguje.

„Mene su svi osuđivali, počev od mog oca, koji nam pritom nje ništa priuštio. Prozivali su me rođaci za koje prethodno nisam ni znala da postoje. Zvali su me da mi kažu da je to sramota, a prethodno mi nisu izjavili saučešće kad mi je majka umrla.“

*

Žensko udruženje kolubarskog okruga pokrenulo je kampanju „Koliki je moj deo“, s ciljem da se apeluje na žene da imaju pravo da traže nasledstvo – i da ga se ne odriču.

U okviru kampanje nudi se besplatna pravna pomoć svim ženama koje žele da osiguraju svoj deo nasledstva.

***

BONUS VIDEO: KOME POVERAVAMO DECU NA ČUVANJE