"Moja borba s vitiligom traje 30 godina"

Ljilja se bavi se pisanjem haiku pesama i kratkih eseja, uglavnom na temu međuljudskih odnosa. Kako kaže, tačno zna kada i zbog čega je dobila ovu bolest. I rešila je da ne živi više tako.

Pre nego što su se prve flekice pojavile, patila je od nesanice koja je trajala tri cela dana, kao i velike količine stresa. Te godine bila je trudna i imala saobraćajnu nesreću. Drugi vozač je prošao kroz crveno i sudar je bio direktan. Uz ratno stanje, koje je tada bilo na teritoriji bivše Jugoslavije, i bebu koju je rodila dva meseca ranije, veruje da su upravo to bili uzroci pojave bolesti.

„Dermatološkinja me poslala u Beograd na pregled kod primarijusa koji je rekao da sam dobila 'bingo'. U početku nisam shvatila poentu ali je doktor objasnio da sam mogla dobiti šećer ili još gore, poludeti. Konstatovao je da sam imala veliki stres. Što je bilo potpuno tačno”, prisetila se Ljilja.

Kasnije je išla kod neuropsihijatra i učila je kako da kontroliše i da se nosi sa stresom.

Kako je vitiligo nastavio da se širi i po licu, borila se sa tim i početak nije bio lak. Ali tešila se što nije prelazno i što je ne boli. Dok su mnogi ljudi u njenom mestu ipak imali strah.

„Mnogi ljudi su me pitali šta je to i čak se plašili da je neka bolest koja će na njih preći. Objašnjavala sam im sve polako i natenane da znaju i usput da ih obavestim koliko stres može da utiče na čoveka. No to se dešava ljudima koji su empatični i emotivni. Svojim izgledom nisam bila opterećena nego sam još pravila šale na svoj račun.”

Ipak je za specijalne prilike puderom vešto prekrivala mesta gde nije bilo pigmenta, a kasnije je potpuno prestala da ga koristi. Sada kožu neguje kantarionovim uljem koje sama pravi. Voli sa sunča i da ide na more, iako su joj lekari predlagali da se kloni jakog sunca.

„More i sunce, i naravno, sreća u mom životu je doprinelo da mi se na licu 50 procenata pigmenta vratilo”, tvrdi Ljilja i kaže da je napravila veliki 'klik u glavi'.

„Moje samopouzdanje je poraslo i tek tada sam shvatila da moj organizam niko ne sme da narušava i ništa ne sme da ugrozi moje zdravlje.”

Naučila je da ne zadržava tugu u sebi, kao i da se skloni ljudi koji su 'energetski vampiri'. A, odlučila je i da ne ide na tužne događaje i sahrane.

„Ove godine mi je izgoreo stan. Podnela sam to sa malo suza, i rekla sam sebi da ništa nije vredno mog zdravlja!”

Svoje emocije kanališe pišući lirsku i haiku poeziju. Objavljivali su njene pesme u književnim novinama kao i u književnim zbornicima.

U želji da ohrabri sve žene i muškarce koji imaju ovu bolest jednostavno zaključuje: „Ko kaže da mi koji imamo vitiligo nismo lepi?”

***

Bonus video: Modni trikovi koje možemo da ukrademo sa Nedelje mode u Parizu