Upisala je Fakultet primenjenih umetnosti iz trećeg puta i nakon dve godine se odvažila da ipak krene svojom ličnom putanjom. Jovani Đurić su kreativne stanice bile rad za moćne dizajnerske brendove poput Givenchy i Tiffany-a, preko Njujorka do sada - Meksika. Otkrila nam je kakve žene nose njen nakit i da li je kreativnost moguće usko specijalizovati, kao koliko je teško probiti se u džungli poput Velike jabuke.
Jovana je hrabro odabrala drugačiji put za sebe i svoju kreativnost nije ograničila. Od fakulteta u Srbiji preko Njujorka i Pariza, od sklupture, umetničkog performansa i slikanja, preko pravljenja nakita do dizajniranja šešira – Jovanin stvaralački put je dugačak i ne nazire mu se kraj.
Koliko si već dugo u Njujorku i kako je izgledao početak tvoje karijere tamo?
Ja sam u Njujorku od 2000, već više od 20 godina, mada sada dane više provodim u Meksiku.
Moja karijera je počela kada sam bila studentkinja i kada me je kreativna direktorka iz Tiffany-a izabrala da učestvujem na specijalnom projektu. Kao i svuda, i u Njujorku se stvari dešavaju kada si na pravom mestu u pravo vreme i kad voliš ono što radiš, i kada to radiš, radiš više od dvanaest sati dnevno.
Koji se bio taj ‘presudan momenat’ nakon kog su te pozvale dizajnerske kuće poput Givenchy i Tiffany-a da radiš sa njima?
Nije postojao jedan presudni trenutak. Kada pogledam unazad, ceo put je zapravo jedan kontinuiran niz koraka. Od jednog projekta do drugog, od jednog klijenta do drugog, lagano su stvari i preporuke dovele do posla za Givenchy gde sam ostala više of tri godine i imala jedno prelepo iskustvo.
Kako je bilo raditi za tako velike brendove poput njih?
Rad za velike firme je veoma interesantno iskustvo iz više razloga. Jedan je naravno biti deo i doprinositi identitetu brenda kreativnim radom počevši od inspiracije, do komunikacije u timu, do produkcije i rezultata koji se mere prodajom.
Drugi aspekt je “behind the scenes” proces, mehanika rada, putovanja, dogovaranja, kulturološke razlike između timova u Parizu i Americi, njihova očekivanja i zahtevi. Standard samog brenda kao Givenchy je u isto vreme toliko inspirativan koliko je i zahtevan, ali kada radim na kreativnom projektu visok standard je ono spram čega volim da se merim.
Studirala si Fakultet primenjenih umetnosti, a skulpturu si prenela na nakit. Kako je došlo do preplitanja? Odakle najviše crpiš inspiraciju?
Ja sam otišla sa fakulteta posle druge godine studija, i to nije bila laka odluka. Spremala sam se za prijemni kroz celu srednju školu i upisala iz trećeg puta. Iako sam znala koliko sam uložila u sve to, bila sam spremna da odem sama u nepoznato, i oprobam se u tuđoj zemlji. Na nakit sam prešla jer sam želela da radim u metalu. Poriv za eksploracijom nije bio vezan za formu i modu, nego više za metalurgiju. Naravno što se više baviš nakitom kao formom kreiranja, to sve više ulaziš u intimniju relaciju sa telom koje nosi nakit, i ženom koju želiš da inspirišeš da vodi život utemeljen u dubini njene duše i porivu za autentičnim izrazom slobode. Tako je nakit postao primarni vid mog kreativnog izražavanja.
Koristiš i razne materijale, koji bi izdvojila kao omiljen?
Zlato mi je definitivno omiljeni materijal i to zbog svojih hemijskih svojstava. Pored toga, njegov izgled i boja nas dovode u direktnu vezu sa Suncem i energijom koja daje život.
Prvo što pomislim kada vidim tvoje komade je – moć. I to ženska moć. Kakve žene nose tvoj nakit?
Hvala puno! Žene koje nose moj nakit su žene koje se bude. Žene koje kreću da skidaju okove zastarelih narativa, i to rade ne kroz bunu i revoluciju, već kroz jedno mirno i samouvereno stupanje u moć koju imamo kroz vjek i vjekova; oduvek. Ja sam svesna da smo mi u ovom trenutku u jednoj povlašćenoj situaciji gde imamo prostora da bodrimo i podržavamo jedna drugu. I da jedna za drugu kreiramo insignije naše lepote, znanja, ljubavi i moći. Mnogo je suza, bola, nepravde i stradanja prošlo kroz živote naših ženskih predaka, mi sada stojimo ovde zbog svega što su one prošle, i sa sebe skidamo stamp koji nam je dat da nosimo.
Moj nakit je tu kao podsetnik da smo na dobrom putu, da nismo same, da je taj put satkan od ljubavi prema nama samima, prema našim sestrama, ženama, sa kojim se više ne takmičimo, i spram svih živih bića oko nas.
Koliko je teško probiti se u džungli poput Njujorka?
Njujork je u isto vreme i metropola i džungla i jedno malo misto, da ne kažem selo. Nije lako da se ima utisak uspeha, jer uvek postoji neki nov sloj koji može ili treba da se probija. Sa druge strane Njujork je satkan od mnogo paralenih scena i svetova, i nekada možeš da se probiješ u jednom svetu, a da drugi za tebe i ne zna. Jedan svet koji možda obuhvata sve je svet poznatih, i on se isto gradi jedno dugo vreme kroz kontakte, stiliste, make-up and hairstylists saradnike… magazine i urednike… Da rezimiram, verovatno je prilično teško, ali nije nemoguće.
Kreativnost se retko fokusira na jedno polje. Radiš li na još nečemu?
Da, kreativnost je nešto što se izliva iz nas kao reka i napaja našu celokupnu realnost. Nažalost, mi smo svi učeni da treba da se odlučimo za jednu stvar i fokusiramo. Odabiranje drugačijeg puta je prava unutrašnja revoluciji koja nije uvek laka i zahteva hrabrost. Ja volim da se fokusiram i samo tako mogu i da radim, ali ne volim da se limitiram. Moja praksa je pre nakita uključivala sklupturu, art performans i slikanje, a u poslednje vreme uključuje pravljenje šešira.
Kako izgleda tvoja svakodnevna kežual odevna kombinacija i kako se tu uklapa nakit?
Pošto trentuno živim u tropskoj klimi Tuluma u Meksiku, pamučni kaftani su nešto što stalno nosim. Nakit se prilično dobro uklapa, nosim dugačke priveske i prstenje.
A kad ne znaš šta da staviš na prste – koji je prvi prsten za koji se hvataš?
Obično nosim zajedno svoj veliki prsten Blank Slate, Slices i Contact prsten. Nikada ne izlazim bez dva do pet prstenova na jednoj ruci, tako da uvek imam armada pomoćnika na ovom putu koji se zove život.
***
Bonus video: Modni trikovi koje možemo da ukrademo sa Nedelje mode u Parizu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: