Većina prosečnih građana Srbije nikada nije čula za njih.
Marija Draženović Đorđević
Rođena je u Osijeku 10. aprila 1924. a umrla u Beogradu 6. oktobra 1990. Bila je prva žena pilot Ratnog vazduhoplovstva NOVJ i Jugoslovenske armije. Civilnu pilotsku školu završila je u Borovu 1939, s nepunih 15 godina i postala najmlađi pilot u Jugoslaviji. Član SKOJ-a je postala 1943. godine. Dobrovoljno je stupila u Ratno vazduhoplovstvo 1944. i bila je raspoređena u 113. lovački puk u Pančevu. Nakon dopunske obuke bila je pilot za vezu. Dobila je više odlikovanja i društvenih priznanja, ali je vremenom njena zasluga zaboravljena. Desilo se i da je, kada je dokumentacija njene ratne jedinice sređivana, njenom imenu dodato slovo N, zbog čega je Marija postala Marijan. Zbog toga se dugo nije znalo da je među pilotima Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije bila jedna žena. Ta nepravda ispravljena je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kada je o njenim delima počela da piše tadašnja jugoslovenska štampa, piše Ženski muzej.
Marija Draženović Đorđević je sahranjena na Novom groblju u Vukovaru.
Ksenija Atanasijević
U Jevremovoj ulici na Dorćolu u Beogradu na zidu jedne kuće piše da je u njoj živela Ksenija Atanasijević. Ko je bila ova posebna žena koja nije zaslužila da bude zaboravljena?
Ksenija Atanasijević je prva doktorka nauka u Kraljevini Jugoslaviji, prva predavačica na Beogradskom univerzitetu i samo jedna u nizu žena koje su iskusile snagu patrijarhata na sopstvenoj koži.
Doktorirala je sa 28 godina – sad davne 1922. i dve godine kasnije postala prva docentkinja na Filozofskom fakultetu. Filozofkinju, čije je doktorska disertacija o Đordanu Brunu prevedena na francuski, a prikazi objavljeni u međunarodnim časopisima, uvaženi profesori tog vremena optužili su za plagijat u manjim radovima. Optužbe koje su kasnije i zvanično opovrgnute sprečile su je da akademski napreduje i postane vanredna profesorka, što je samo još jedan dokaz koliko je ova sredina bila mizogina i koliko je patrijarhat bio institucionalizovan.
„Ta procedura uklanjanja nje sa Univerziteta prilično se odužila, trajala je osam godina i ona je bila prinuđena da podnese ostavku.
Kako je rekla, nije mogla ni fizički ni psihički da izdrži tu vrstu pritiska i da brani jednu katedru sa po dva mača u svakoj ruci“, rekla je za BBC na srpskom Ljiljana Vuletić, autorka knjige „Život i misao Ksenije Atanasijević“.
Na sve napade je odmah reagovala demantujući ih u novinama.
„Bila je vrlo borbena i hrabra i nije zazirala od autoriteta koji su imali veliku moć.
Mašinerija intriga se tako zahuktala da se nije zaustavljala sve do momenta dok je nisu isterali sa fakulteta“, ističe Vuletić.
Ksenija Atanasijević je bila sifražetkinja, tražila politička prava za žene, ali istovremeno i pacifistkinja, antifašistkinja.
Stradala je u svim režimima – i u Kraljevini Jugoslaviji, za vreme Drugog svetskog rata i u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji, ističe Ljiljana Vuletić koja je i filozofkinja.
Zbog kritike nacizma i Hitlerove politike bila je na crnoj listi nacista.
„Tokom Drugog svetskog rata Gestapo ju je hapsio, saslušavao, ali izvukla je živu glavu“, rekla je Vuletić.
U Gestapou su je saslušavali po optužnici za saradnju sa masonima, pomaganje partizanima, kao i zbog činjenice da je držala predavanja u jevrejskoj čitaonici.
Od svih optužbi samo je poslednja bila tačna, navode istoričarke.
Ksenija Atanasijević je bila protivnica i levog, kao i desnog totalitarizma, dodaje Vuletić.
„Kao takva bila je na crnoj listi posleratnih komunističkih vlasti.
„Štaviše bila je u nekoj vrsti izolacije, a čak jedno vreme 1946. i u zatvoru kao osoba označena da je ‘pristalica staroga režima’ što u osnovi nije bilo tačno“, navodi Vuletić.
Vrlo brzo je penzionisana kao bibliotekarka.
Potisnuta je iz javnog života, knjige su joj bile zabranjene, sklonjene iz knjižara i biblioteka.
Ipak, ova pionirka borbe za prava žena nastavila je da se bavi pisanjem i prevođenjem velikih filozofskih dela.
Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, a njenu grobnicu kasnije je nasledila neka druga porodica.
Savka Subotić
„Bila je žena koja nije ništa prećutala“, napisala je Gordana Stojaković o Savki Subotić – Vojvođanki koja je zadužila generacije i koja je živela daleko ispred svog vremena.
Savka Subotić (1834–1918) bila je jedna od prvih srpskih feministkinja. Osnovala je Prvu žensku zadrugu, bila je prva predsednica Kola srpskih sestara (1903), pedagoškinja, a njeni vešti govori su oduševljavali Evropu.
Ona je oduvek shvatala kolika je moć obrazovanja za „žensko pitanje“, ali i ekonomskog osamostaljivanja – a aktivno je radila da to omogući što većem broju žena. Upravo ta dva segmenta i danas ostaju najvažniji stubovi ženskog osamostaljivanja.
Savkina biografija je zaista impresivna – ona je bila odvažna, pametna, solidarna žena čija je borba ostavila veliki trag u feminističkoj istoriji Srbije.
Savka je rođena u Novom Sadu, u bogatoj trgovačkoj porodici Polit, u kojoj se dosta cenilo obrazovanje. Njeni roditelji su želeli da se školuje jednako kao i njen brat Mihailo.
Savka je imala samo četiri godine kada su je roditelji poslali u privatnu žensku školu za osnovno obrazovanje koje u to vreme nije bilo obavezno za žensku decu. U kući njenih roditelja takođe je postojala bogata biblioteka, koju je Savka rado izučavala. Od 1846. do 1848. godine školovala se u Temišvaru, ali su je na tom putu zaustavili izbijanje Mađarske revolucije i Srpsko-mađarski rat 1848/9. godine.
Savka nije odustajala. Školovanje je nastavila u Beču gde je 1951. godine upoznala Jovana Subotića , doktora prava, književnika i političara. Ubrzo su sklopili brak u kojem je rođeno sedmoro dece: Dejan, Žarko, Vida, Verica, Vojislav, Branislav i Ozrena. Žarko i Vida umrli su u ranom detinjstvu. Dejan je bio pukovnik u ruskom general-štabu a drugi sin, dr Vojislav Subotić postao je ugledni hirurg i jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu. Branislav je bio husarski kadet, a Jovan je pisao poeziju.
Kada se sa mužem vratila u Novi Sad, Savka je počela da uviđa težinu položaja žena tog vremena – većina nije imala nikakvo obrazovanje, a na njima su počivala čitava domaćinstva. Žene su radile od jutra do mraka, bez ikakvih prava i priznanja, gotovo u potpunosti potlačene svojim muževima, očevima i braći.
Savka nije na to gledala u očaju, već je brzo rešila da nešto preuzme. U svojoj rodnoj varoši, Novom Sadu, 1867. godine osnovala je Prvu žensku zadrugu koja je pomagala siromašnim devojčicama da se iškoluju za učiteljice. Na njen predlog otvorene su i Više ženske škole u Pančevu a potom i u Srpskoj Atini.
Rado je širila svoje feminističke ideje ženama iz viših klasa, nadajući se da će zaživeti toliko da dopru i do sela. Potom se posvetila ženama koje su živele u selima tako što im je odlazila u duže posete.
Podučavala ih je i bila im podrška u vaspitavanju i nezi dece, isticala značaj obrazovanja. Upućivala ih je i u tajne ručne izrade tekstila, podsticala na izlaganje ručnih radova što je, smatrala je, bio jedan od načina da seoske žene pokažu društvu da i njihov rad treba da bude cenjen, piše Jovanka Simić.
Savka je podsticala žene da motive na svojim rukotvorinama, uz očuvanje tradicionalnih srpskih detalja, unekoliko modernizuju tako da ti radovi postanu privlačni i bogatim ljudima u gradovima.
U to vreme, a reč je o drugoj polovini 19. veka, ženski ručni rad ne samo da je podignut na nivo umetnosti, nego je postao i deo industrijske proizvodnje. Ženske rukotvorine, prvenstveno u tkanju i vezu, izlagane su na brojnim izložbama, pokazane su svetu da svi vide tu lepotu, satkanu od tradicije, mašte, umešnosti i beskrajnog strpljenja. Žene su svoje radove, najzad, mogle i da prodaju i tako počnu sa sticanjem zarade.
Glas o neverovatnoj Savki čuo se i van Srbije. Piše se da je poznavala Imanuela Kanta i Artura Šopenhauera, a udruživala se za zamenitim feministkinjima svog vremena.
Umrla je u rodnom Novom Sadu 25. novembra 1918, na dan kada su delegati i delegatkinje Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, odlučili da se Baranja, Bačka i Banat prisajedine Кraljevini Srbiji. U tom činu učestvovalo je i sedam žena, koje su prethodno bile izabrane pod istim uslovima kao i muškarci na osnovu pasivnog i aktivnog prava glasa.
Zalaganjem Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja njeni posmrtni ostaci su preneti u Zemun i sahranjeni u porodičnoj grobnici Subotića.
Jelisaveta Načić
Jelisaveta Načić je u istoriji zapisana kao prva žena arhitekta u našoj zemlji koja je projektovala mnoga kapitalna zdanja u predratnom Beogradu. U vreme kada je samo sedam odsto žena u Srbiji bilo pismeno, ova hrabra i talentovana Beograđanka je završila fakultet, i to u prvoj generaciji srpskih arhitekata, piše 011info.
Jelisaveta je rođena 1878. godine u Beogradu, u bogatoj i uglednoj trgovačkoj porodici kao trinaesto dete. Posle završene Gimnazije, upisuje se na Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu kao jedina žena u prvoj generaciji tek osnovanog arhitektonskog odseka. Iako njena porodica nije podržavala njene ambicije, njena želja za obrazovanjem bila toliko jaka da je na svoje školovanje potrošila čak celokupan miraz. Diplomirala je sa prvom generacijom arhitekata u Srbiji. Posle ovog podviga, počinje njena šesnaestogodišnja karijera.
Jelisaveta Načić je imala samo 22 godine kada je postavljena za crtača – tehničkog pripravnika u Ministarstvu građevine. Posle položenog državnog ispita, 1902. godine počinje da radi u Inženjersko-arhitektonskom odseku beogradske opštine kao gradski arhitekta. Već na samom početku svoje karijere, 1903. godine, Jelisaveta Načić postiže zapažen uspeh i osvaja treće mesto na konkursu za izradu idejnog rešenja za projekat crkve u Topoli.
Njen prvi projekat u beogradskoj opštini bilo je izvođenje radova na uređenju Malog Kalemegdana, prema nacrtu tada čuvenog arhitekte Dimitrija T. Leka. Ona projektuje dekorativno, barokno stepenište od zelenog kamena, sa strane francuske ambasade.
Sa svega 27 godina projektuje i danas raskošnu Osnovnu školu „Kralj Petar Prvi”, pored Saborne crkve u Beogradu. Projektovala je i bolničku zgadu Prve bolnice za tuberkulozne bolesnike u Srbiji. Bolnica je projektovana u okviru kompleksa bolnica na Zapadnom Vračaru.
Godine 1916. Jelisaveta je na Terazijama postavila slavoluk u čast srpskih vojnika koji su se vraćali iz Balkanskih ratova, na kome je pisalo „Nisu svi Srbi oslobođeni“. Upravo ovo je dovelo do tačke preokreta u njenom privatnom i profesionalnom životu. Zbog natpisa biva proterana u logor Nedžider u Mađarskoj. Jelisaveta upoznaje svog budućeg muža intelektualca i revolucionara Luku Lukaija upravo u logoru.
Po završetku rata kratko su živeli u Beogradu sa ćerkom Lucijom, zatim u Skadru, gde su učestvovali u podizanju Albanskog ustanka i nakon toga u Dubrovniku. Lukine političke stavove i aktivnosti, Jelisaveta je uvek bezrezervno podržavala. Jelisaveta se zauvek povlači iz arhitekture i potpuno se posvećuje novoj ljubavi – porodici.
Umrla je 6. juna 1955. u Dubrovniku.
Draginja Draga Ljočić
Draginja Draga Ljočić bila je žena ispred svog vremena. Nije bila samo prva žena lekar u Srbiji, već i prva Srpkinja sa „titulom“ oficira i prva žena koja je nakon udaje zadržala svoje prezime.
Darovita, pametna i uporna, Draginja je završila Višu žensku školu u Beogradu, a vođena ambicijom i socijalističkim idejama, obrela se u Cirihu gde je završila studije medicine 1878, sa svega 23 godine, postavši i zvanično „doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti“. Bila je prva žena iz Srbije i tek četvrta u Evropi kojoj je to pošlo za rukom.
Draga se 1883. udala za opozicionara Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i visoko obrazovanog intelektualca bliskom idejama Svetozara Markovića. Bila je prva Srpkinja koja je posle venčanja zadržala svoje prezime i od tada se potpisivala kao Draga Ljočić Milošević.
Draga je i pre sticanja diplome mogla da se pohvali bogatom praksom i činjenicom da je već dokazani lekar. Iskustvo je sticala tamo gde je bilo „najkrvavije“ i najpotrebnije – na bojnom polju. U jeku Srpsko-turskog rata Draginja se vratila u domovinu, kako bi kao bolničarka pomogla ratnicima Srbije, a tada je i ovenčana činom sanitetskog poručnika.
No, ni diploma univerziteta u Cirihu ni ratno odlikovanje, nisu mogli da sruše mizogene stavove tadašnjeg srpskog društva, te je Draginja, iako stručnija od mnogih muških kolega, naišla na otpor kada je poželela da radi kao prva žena doktor u Beogradu.
Tek nakon intervencije njenog ratnog komandanta, tadašnji ministar Unutrašnjih dela, rešio je da Draga dobije dozvolu za lekarsku praksu, ali joj to nije dozvoljavalo da radi u državnoj službi. Čak ni činjenica da je u to doba u Srbiji bilo jedva 80-ak lekara, i to mahom stranaca, nije moglo da utiče na sporan zakon.
Ipak, njen odlučni duh nije mogla da slomi ova nepravda – otvorila je privatnu praksu u Beogradu, ubrzo postavši i član Srpskog lekarskog društva, gde se neumorno zalagala za povoljniji status žena lekara, iako je to bio gotovo „donkihotovski“ poduhvat, kao uostalom i mnogo toga u njenom životu.
***
Bonus video: Zrela Srbija: Baka Gordana
Pratite nas i na društvenim mrežama:
