Moćna slika bebe iz Šapca okružene injekcijama - i njena priča jača od svega

Motivacija, snaga, ostvarenje želja.

Tako ukratko Milica Filipović (24) iz Šapca opisuje fotografiju svoje bebe okružene nebrojenim injekcijama.

Koliko osećaja, strepnji, nadanja može da se krije iza jedne takve fotografije? Šta je želela time da poruči i šta je sve proživela na putu da ponovo postane mama, Milica priča za Zadovoljnu.

„Moja poruka je motivacija svima onima koji bi da odustanu u nekom momentu, da vide da može. Nije lako jer sam ja doživljavala neuspeh za neuspehom. Veljko je moja peta trudnoća i između njega i ćerkice Sofije sam imala tri neuspešne. Prethodna trudnoća je prekinuta u šestom mesecu. Zato svaki put izbrojiš dodatni dan, svakim danom se sve više i više nadaš, a onda u nekom momentu shvatiš da si se džabe nadao i da mora ispočetka.“

Želja da ćerkica ne bude sama branila ju je od pomisli da odustane.

Nije odustala ni uprkos tome što je prethodno preživela pravi horor.

Naime, Milica, danas mama četvorogodišnje Sofije i sedmomesečnog Veljka, javno je prošle godine podelila svoje traumatično iskustvo o nehumanom tretmanu kojem je bila izložena tokom sprovođenja indukovanog pobačaja.

“Doživela sam najstrašnije iskustvo u porodilištu, koje ne bih poželela ni najgorem neprijatelju. Izgubila sam bebu, koju sam mrtvu izvukla iz sebe u bolničkom toaletu, jer nije bilo nikoga da mi pomogne, niko me nije čuo kad sam zvala u pomoć”

A iza svega se krilo nestručno bavljenje njenom trombofilijom, sklonošću organizma ka povećanom stvaranju trombova, što može dovesti do problema sa začećem i pojave spontanih pobačaja nakon začeća.

„To je bilo moguće kontrolisati, ali glavni problem je bila nestručnost u toj drugoj trudnoći – niko nije prepoznao trombofiliju. Meni je ta druga trudnoća propala samo jer nije prepoznata trombofilija.

Kako kaže, doktori su lečili posledice, a ne uzrok, nisu shvatali zašto je smnanjena količina plodove vode.

„Za trombofiliju sam saznala tek u trećoj trudnoći, koja se završila posle šest nedelja. Ja sam onda sama počela da istražujem šta bi moglo da bude, uradila analize i faktički sama otkrila šta je u pitanju. Dakle, ja nijednog trenutka nisam imala problem da ostanem u drugom stanju, već da zadržim trudnoću zbog nestručnosti lekara.“

U četvrtoj trudnoći rekla je svom doktoru da je saznala da ima trombofiliju, ali…

„On mi je dao najmanju dozu leka uz poruku da se bockam ako hoću.“

Izgubila je bebu u 13. nedelji.

U međuvremenu je Milica javno objavila šta joj se isprva desilo i ta njena borba protiv akušerskog nasilja pokrenula je pravu malu revoluciju u našoj zemlji.

„Ja sam u svojoj glavi odlučila da ne ulazim u sledeću trudnoću dok ne rešim to što se desilo. I ostala sam opet trudna tek kad sam bila spremna, posle razgovora sa 20 drugih lekara. Nisam bila rovita“, kaže Milica, koja je potom našla odličnog stručnjaka.

I opet trudnoća – peta. I peti put isti strahovi, iako je dobila pravu terapiju.

„Strah postoji do zadnjeg dana, dok se ne porodiš. Trombofilija je nepredvidiva, možeš da je kontrolišeš koliko hoćeš – ja sam čak jedno vreme to radila i jednom nedeljno iako je preporuka jednom mesečno - ali uvek postoji mogućnost da se pobačaj desi. Cela trudnoća je zato bila požeta strahom. Do samog kraja ne možeš da budeš miran šta god da preduzmeš.“

Terapiju je primala svakodnevno. Od četvrte nedelje trudnoće, kad je saznala da je u drugom stanju, primala je ili dve injekcije dnevno ili jednu. I tako sve do tri nedelje posle porođaja, odnosno dok se ne regluše gustina krvi.

I ćerkica Sofija joj je pomagala.

Trenutak kad je uzela Veljka u naručje prvi put ne ume lako da opiše.

„Zbog trombofilije može da dođe do prevremenog porođaja zbog prezrele posteljice i tad beba ne napreduje dovoljno. Mesec i po pre termina su mi rekli da beba mesec dana nije dobila ništa na težini, da ima 2.900, a Veljko se rodio tačno na termin sa četiri kilograma. Kad sam ga videla, bio je potpuni šok - mali džin, dosta veći od sestre kad se rodila.“

Za kraj, Milica priča i gde je u celoj ovoj priči o borbi za potomstvo njen brak.

„Imala sam sreće sa odabirom čoveka. Takvo stanje ne znam kako bih prošla da mi se on nije toliko našao. U periodu posle izlaska iz bolnice nisam htela da vodim Sofiju u vrtić da me neko ne bi pitao šta se desilo. Nisam htela da izađem iz kuće, baš sam bila potonula i to je dosta dugo trajalo.“

I sve bi to bila prepreka za odnos da suprug nije imao tazumevanja, kaže.

„Mi smo od škole zajedno, rasli smo zajedno. Uz njega mi je bilo lakše da istrajem jer je poenta svega da je moguće izboriti se, ali ako si spremam na mnogo pokušaja i neupseha.“

Sad planiraju još jednu bebu, samo da Veljko malo poraste.

„To će podrazumevati opet isti postupak terapije, ali sad znamo šta je pred nama jer, kad je kontrolisano i stručno, ništa nije problem. Moja peta trudnoća sa Veljkom sa sve injekcijama je bila fantastična, do zadnjeg dana sam se kretala i funkcionisala najnormalnije. Uostalom, ja sam dokaz da su promene moguće – posle moje ispovesti bolnica koja mi je izvela indukovani porođaj je dobila posebno odeljenje za to, a prethodno nije imala dozvolu kad su ga meni radili. To je za mene najvažnija promena, kao i da, recimo, žena koja je tu u istoj sobi, primljena zbog visokog pritska, ne gleda mene dok proživljavam to što sam proživela.“

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram