Velika multimedijalna izložba „Love“ u pariskom Bastille Design Centeru okuplja neka od najvažnijih imena savremene umetnosti i postavlja pitanje koje zvuči jednostavno, ali nije nimalo lako: da li danas ljubav zaista osećamo – ili je prepoznajemo kroz slike, klišee i scenarije koje nam serviraju kultura, mediji i društvene mreže?
Pariz će krajem maja biti domaćin jedne od zanimljivijih umetničkih izložbi sezone. U istorijskom prostoru Bastille Design Centera, od 26. do 28. maja 2026. godine, biće održana velika grupna izložba „Love“, koja okuplja umetnike čiji radovi već decenijama pomeraju granice tela, identiteta, intime, politike i savremene slike.
Među učesnicima su Marina Abramović, ORLAN, Ai Weiwei, Roger Ballen, ali i veliki broj savremenih i mladih međunarodnih fotografa. Izložbu organizuje neprofitna kulturna organizacija Art-Icon, a kustosi su Danila Tkachenko i Slavica Veselinović.
Iako naslov zvuči romantično, „Love“ nije izložba o ljubavi u klasičnom smislu. Ona se ne bavi samo emocijom, već načinom na koji je danas vidimo, učimo, ponavljamo i glumimo.
Ljubav kao slika koju smo već negde videli
Osnovna ideja izložbe jeste da ljubav u savremenoj kulturi više nije samo intimno, lično iskustvo, već i vizuelni kod. Ljubav danas često prepoznajemo kroz gotove slike: zaljubljeni parovi u reklamama, majčinstvo prikazano kroz idealizovane prizore, patnja kao estetika, seksualnost kao performans, opsesija kao sadržaj za publiku.
Drugim rečima, izložba postavlja pitanje: koliko je ono što nazivamo ljubavlju zaista naše, a koliko je već oblikovano scenama koje smo videli na filmu, u reklamama, u pop kulturi ili na Instagramu?
Autori izložbe ljubav posmatraju kao kulturni fenomen, negde između stvarne bliskosti i nametnutih obrazaca. Zato se prostor izložbe zamišlja kao svojevrsna laboratorija osećanja – mesto na kojem posmatrač može da preispita kako izgledaju emocije kada ih kultura pretvori u sliku.
Marina Abramović i bol lepote
Jedan od ključnih radova na izložbi biće video-performans Marine Abramović „Art Must Be Beautiful, Artist Must Be Beautiful“ iz 1975. godine.
U tom radu Abramović ponavlja rečenicu „umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep“, dok agresivno češlja kosu i dovodi telo do granice bola. To je jedan od njenih najvažnijih ranih performansa, u kojem se preispituje odnos lepote, samopovređivanja, umetničke discipline i očekivanja koja se nameću ženskom telu.
U kontekstu izložbe „Love“, ovaj rad dobija dodatni sloj: govori o tome koliko su ljubav prema sebi, želja da budemo viđeni i potreba da zadovoljimo tuđi pogled često nerazdvojivi od pritiska, bola i kontrole.
ORLAN i telo kao prostor borbe
Francuska umetnica ORLAN jedna je od najvažnijih figura kada govorimo o telu, identitetu i dekonstrukciji ženskih ideala lepote. Njen rad decenijama problematizuje norme koje društvo upisuje u telo, naročito žensko telo.
Na izložbi će biti predstavljena kroz radove koji istražuju identitet, transformaciju i ideju da telo nije neutralna površina, već prostor na kojem se ukrštaju kultura, moć, lepota i očekivanja.
U kontekstu ljubavi, ORLAN otvara pitanje: da li volimo sebe onakve kakvi jesmo ili kroz slike koje smo naučili da treba da postanemo?
Ai Weiwei i subverzivni pogled na želju
Kineski umetnik i aktivista Ai Weiwei biće predstavljen retkom kolekcijom ranih erotskih crteža. Ovi radovi donose drugačiji ugao na temu ljubavi – kroz telo, želju, politiku intime i granice prikazivanja.
Kod Ai Weiweija, telo nikada nije samo telo. Ono je povezano sa slobodom, kontrolom, društvenim pravilima i političkim pritiscima. Zato njegovi radovi u ovoj postavci nude subverzivan pogled na seksualnost i ljudsku bliskost, ali i na pitanje ko ima pravo da definiše šta je poželjno, dozvoljeno ili zabranjeno.
Roger Ballen i tamna strana intime
Radovi Rogera Ballena unose psihološki najtamniju dimenziju izložbe. Njegove fotografije poznate su po sirovoj atmosferi, nelagodi i prizorima koji deluju kao da izlaze iz unutrašnjih soba ljudske psihe.
U izložbi o ljubavi, Ballenov rad podseća da intimnost nije uvek nežna, čista i romantična. Ona može biti čudna, uznemirujuća, zavisnička, usamljena i duboko ambivalentna.
Upravo taj sloj izložbu odvaja od očekivanog sentimentalnog pristupa. „Love“ ne idealizuje emociju, već je rastavlja na njene kulturne, psihološke i vizuelne delove.
Od majčinstva do opsesije
Pored velikih imena savremene umetnosti, izložba predstavlja i niz autora koji se bave različitim oblicima ljubavi i vezanosti.
Alisa Resnik prikazuje noćne fotografske serije koje istražuju intimu, melanholiju i ranjivost. Zoë Urness donosi kinematografske vizuelne priče koje povezuju tradiciju, identitet i svete teme domorodačkog majčinstva. Lindsay Elizabeth Warner predstavlja centralnu instalaciju dugu 12 metara, sa intimnim portretima Marilyna Mansona, kroz koju istražuje granicu između parasocijalne ljubavi, opsesije i umetničkog fanatizma.
Tu je i Jacob Aue Sobol, poznat po sirovim crno-belim portretima, kao i projekat Marata Guelmana i grupe ± Komma, nastao u saradnji sa veštačkom inteligencijom. Njihov rad „First of all, it’s beautiful“ polazi od slike nuklearne eksplozije – simbola apsolutnog uništenja – i pretvara je u smireno estetsko iskustvo, otvarajući pitanje kako kultura može čak i strah da pretvori u lepotu.
Više od 200 mladih fotografa
Jedan od najambicioznijih delova izložbe jeste i predstavljanje više od 200 mladih međunarodnih fotografa. Njihovi radovi funkcionišu kao veliki vizuelni presek savremenog jezika ljubavi.
Upravo taj deo postavke mogao bi da bude posebno zanimljiv, jer pokazuje kako nova generacija umetnika razume bliskost, telo, emocije i digitalnu svakodnevicu. U vremenu kada se ljubav sve češće živi i dokumentuje kroz slike, fotografija postaje idealan medij za ispitivanje toga šta je autentično, a šta naučeno.
Bastille Design Center kao savršena kulisa
Izložba će biti postavljena u Bastille Design Centeru, prostoru od oko 1.000 kvadratnih metara u istorijskoj industrijskoj zgradi iz 19. veka, u srcu Pariza.
Zgrada sa drvenom konstrukcijom, visokim staklenim plafonom i spojem istorijskih detalja i savremenog izložbenog prostora savršeno odgovara konceptu izložbe. Sama arhitektura deluje kao most između prošlosti i sadašnjosti – baš kao i tema ljubavi, koja se stalno menja, ali nikada ne nestaje.
***
