Između tišine Mdine i ludila St. Juliansa, Malta mi se uvukla pod kožu

Putovanje na Maltu je bilo, za mene vrlo impulsivna odluka, ali ne jedna od onih, zbog kojih sam se kasnije kajala.

Ne znam da li je i vama tako, ali ja nisam navikla da putujem samo da bih razgledala okolinu, kada putujem uživam u tome da se u potpunosti predam određenom mestu, da nestanem, ali da me svuda ima. I da budem iskrena, Malta me nije sačekala tiho, odmah me je izula.

Kada smo izašli iz Bolta, u 3 ujutru tražeći svoj apartman, sačekao nas je haos – i to uživo. Paceville, deo St. Juliansa, u kom smo bili smešteni, pulsirao je životom. Gomila klubova, reka ljudi na ulicama, muzika iz svakog pravca. Ali ne znam kako da vam objasnim, kao da je sva napetost tog dana, jednostavno isparila iz vazduha. Ljudi su izgledali potpuno rasterećeno u svojim šetnjama od kluba do kluba. Imala sam utisak kao da, zapravo, taj vazduh opija.

Sledeća stanica bila je Valletta.

Ona i ja – ljubav na prvi pogled. Sačekala me je kao filmska diva u karamel baloneru. Uske ulice, zgrade u toplim tonovima sa šarenim oknima – i meni je bilo sasvim dovoljno da se zaljubim. A pogotovo onaj momenat kada kroz uzani prolaz na kraju vidite plavetnilo mora, sigurna sam da znate o čemu govorim. Ali ono što me stvarno kupilo bila je energija. Ona koja ne može da se opiše, ali se oseća u vazduhu, u prolaznicima, u svetlosti. Neka vrsta nenametljive živosti koja ti kaže “Ovde si dobrodošla”.

Delovalo je kao da samo besciljno lutamo kroz prolaze, ali u mestu kao što je Valletta, svaka od uličica ima svoj razlog, svoju priču, i vodi te tačno tamo gde treba, čak i kada ti nemaš pojma kuda ideš.

I tek kad sam sela na stepenice, da odmorim noge i pojedem nešto slatko, shvatim – čekaj, pa ova dama u karamel baloneru je zapravo stara skoro 500 godina. Ozbiljno. Osnovali su je malteški vitezovi, kao tvrđavu i utočište nakon velike opsade 1565. Godine. Dok sam ja gledala zalazak i fotkala prozore, hodala sam kroz grad koji je doslovno građen da izdrži ratove. A sada, mi u njemu pijemo aperol i tražimo odakle se najbolje vidi more.

Obišla sam gomilu istorijskih mesta po Malti. Od Valletta bastiona, do tihe Mdine i Rabata. Da me pitate tačne godine i dinastije – možda ne bih briljirala, ali osećaj koji ta mesta nose ponela sam sa sobom zauvek.

Kamenje pod nogama deluje kao da pamti vekove. Zidine su visoke, ozbilljne, kao da su i dalje pod zaštitom malteških vitezova, koji su ovde u 16. Veku gradili tvrđave da odbiju napade sa mora. I stvarno šetajući kroz Mdinu, “grad tišine” nisam brojala epohe, ali sam znala da koračam po mestu gde je istorija debelo ostavila svoj trag.

Malta te nauči poštovanju, ne kroz podatke, već kroz tišinu. Kada ti se koraci promene dok hodaš tim ulicama, znaš da ne gaziš samo kamen, već nečiju davnu svakodnevicu. A to je, po mom mišljenju, prava istorijska lekcija.

I dok sam šetala, pokušavajući da pohvatam gde vodi koja uličica, saznala sam da je Mdina zapravo bila prva prestonica Malte – još iz vremena starih Feničana. Kasnije su je Rimljani pretvorili u administrativni centar, a Arapi su joj dali oblik kakav danas ima: zidine, uski prolazi, lavirint ulica koje deluju kao da kriju tajne. Sve u Mdini izgleda tiho s razlogom.

Zovu je “Silent City”, ali to nije tišina “ništa se ne dešava” – to je ona tišina zbog koje instinktivno spustiš glas. Kao da znaš da se hoda po svetom tlu, iako ti niko to ne kaže direktno. Mdina je i verski centar, sedište nadbiskupa, i mesto gde se ozbiljno veruje u duhovnost – ali ne na nametljiv način. Više kao podsvesna prisutnost.

U Mdini istorija ne viče – ona šapuće. A ti hodaš polako, osluškuješ, i osećaš se kao da si nenamerno upala u neki paralelni svet u kom je sve starije, mudrije, mirnije. I kao da si i ti sama odjednom – malo dublja verzija sebe.

Kažu da niste posetili Maltu, ako ne iskusite njen noćni život i totalno su u pravu. Ono što me potpuno oborilo s nogu, bila je ta suluda promena atmosfere. Za manje od pola sata od tišine Mdine, dođete do St. Juliansa, tačnije Paceville-a, a razlika je kao da ste prešli u drugu galaksiju. Tamo gde su danju tihe zidine i spori koraci, noću sve pulsira, svetli, trešti i igra do zore.

Upoznali smo grupu Španaca koji su nam mrtvi ozbiljni rekli: “This place, it is basically mini Ibiza.” I stvarno – sve u tom trenutku je imalo smisla. Klubovi naslagani jedan na drugi, ljudi koji plivaju iz ulice u klub pa nazad, svetla, muzika, haos – ali u najboljem mogućem smislu.

Nisam znala gde idem, ali moje noge jesu. Ispostavilo se – pravo u srce ludila. Malta noću ne traži od tebe da budeš pametna, niti organizovana. Samo da obučeš dobre cipele i pustiš život da te izvede napolje.

I taman kada sam pomislila da smo sve videli, poslednjeg dana stigli smo na Gozo – mesto koje deluje kao paralelna stvarnost. Kao treća galaksija u kojoj sve diše drugačije.

Gozo je ono ostrvo koje zvuči kao da je slučajno ostalo na karti, a u stvari – ima dušu stariju i mudriju od cele Malte. Sve je tamo sporije, tiše, ali nekako jače. Kao da ostrvo zna više nego što ti govori, i samo čeka da ti sam to osetiš.

Prošetali smo kroz Viktoriju, glavni grad koji izgleda kao da je sagrađen da bude pozornica za neki epski film – tvrđava na vrhu brda, uske ulice koje se šunjaju kroz kamen, i onaj mir koji nije mrtav, nego moćan. Nema gužve, nema trčanja – sve te tera da se usporiš i zapravo pogledaš oko sebe. I u sebe.

Ali onda… Window View.

To mesto nije samo pogled – to je doživljaj. To je ona tačka gde stojiš na ivici kamena, ispred tebe samo more i nebo, a iza – sve što si bio do tada. I u toj tišini, u toj ogromnoj plavoj širini, nešto u meni je stalo. I odmah zatim se pokrenulo.

Toliko volim to što je neizvesno. Što nema objašnjenja. Što ne znaš šta dolazi, ali ipak osećaš da dolazi nešto. Otvoreno more je za mene oduvek bilo simbol nade. Ne one ružičaste, naivno srećne nade – već one sirove, stvarne. Nade u to da svet još uvek ima iznenađenja za mene. Da nisam stigla do kraja. Da možda tek počinjem.

U tom trenutku, dok su mi dlanovi bili naslonjeni na toplo kamenje, a vetar mi zamrsio misli, osetila sam neku vrstu slobode koju ti ni jedan grad, ni jedan plan, ni jedan uspeh ne mogu dati. To je sloboda kad shvatiš da ne moraš imati sve odgovore. Da ne moraš znati gde ideš. Dovoljno je da pogledaš napred – i da ti srce malo zatreperi.

Window View me je podsetio da ne mora sve imati smisao da bi bilo važno. I da postoji posebna vrsta magije u tome da samo stojiš na ivici sveta – i veruješ da te čeka nešto dobro.

I od tada kad god sam u haosu, ja se u sebi vratim tamo.

Malta me nije dočekala sa spiskom „šta da vidiš“ – dočekala me je sa osećajem. I to onim koji ostane ispod kože. Nekad uzavrela ulica u St. Juliansu, nekad tišina Mdine, nekad vetar kroz prozor trajekta za Gozo. A nekad – samo kamen pod rukom i pogled koji ti promeni sve.

Nisam došla ovde da „vidim Maltu“. Došla sam, bez da sam to znala, da se malo podsetim sebe. I da mi neko – možda baš to more kod Window View-a – šapne da je okej ne znati sve, ne planirati sve, i samo verovati u ono što se tek nazire.

I sad kad sam se vratila, ništa dramatično se nije promenilo. Osim mene. A to je, ako mene pitate – sasvim dovoljno.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram