Ksenija Đorđević, žena čija će dela preživeti test vremena

Foto: Sanja Stefanović

Kseniju Đorđević možemo nazvati "super-ženom", uzorom i inspiracijom. Ona je jedno od najznačajnijih imena srpske arhitekture, priznata u našoj zemlji i u svetu, stoji iza projekata koji su postali neodvojiv deo Beograda - a tek su delić onoga što radi. S Ksenijom smo razgovarali o blistavoj karijeri u "muškom" poslu, o njenoj dizajnerskoj viziji, ali i o stilu odevanja.

Studio koji vodi Ksenija Đorđević prepoznat je zato što uvek stvara jak vizuelni identitet i bezvremenske prostore, koji su upečatljivi. Zato je njeno ime sinonim za promišljen dizajn, postojanost, temeljnost, integritet.

Njene materijalizovane zamisli u Beogradu možemo videti u hotelu „Moskva“, Informbirou Filharmonije, kuli West 65, restoranima „Drinka Club“, „Markada Food Court“.

Ksenija Đorđević oduvek je bila predodređena za umetnost, još od detinjstva, koje je zaista bilo sasvim čarobno. Upravo zbog toga, malo je falilo da kao životni poziv odabere balet umesto arhitekture.

„Daleke 1985. moji roditelji su u našoj porodičnoj kući u Aranđelovcu napravili prvu privatnu baletsku školu. Onda sam ja odrasla okružena igračima, glumcima – Marijom Janković, Jelenom Šantić, Tanjom Bošković, Danicom Maksimović… Živela sam okružena umetnošću i umetnicima, pa je bilo logično za mene da odmalena igram balet, sviram klavir, crtam, slikam – razvijam svoje talente u tom pravcu“, govori za Zadovoljna.rs.

U srednjoj školi, kad je otišla u Englesku, mislila je da će se baviti savremenim baletom. Međutim, kada se vratila u Srbiju, u četvrtoj godini Gimnazije, profesorka matematike joj je sugerisala da bi, pošto je bila dobra i u umetnosti i u prirodnim naukama, bila šteta da samo ode u samo jednom pravcu.

A postoji jedna platforma i displina – arhitektura – koja pomiruje i jedan i drugi aspekt: racionalni, matematički um i umetnički. Ispostavilo se da se Ksenija Đorđević baš u toj disciplini oseća najbolje.

Poštovanje na gradilištu

„Arhitektura još uvek jeste muški posao i muški domen, tako se percipira. Prvih deset arhitekata na svetu, osim Zahe Hadid, jesu još uvek muškarci – ona je jedina dobila Prickerovu nagradu, koja je u rangu Nobelove nagrade. Bila je peticija da je dobije Deniz Skot Braun, ali to se nije desilo“, objašnjava Ksenija za naš portal.

Ksenija je veoma rano krenula da radi i gradila je karijeru od malih projekata.

„Recimo, Informbiro Filharmonije sam radila kad sam završila fakultet, s nekih 25, 26 godina. Kroz jedan za drugim projektom, koje sam sama radila, naučila sam da se izborim i sa klijentima i sa izvođačima. U narednih pet godina, kad sam već radila velike projekte, kao što je hotel Moskva, sakupila sam dovoljno znanja i iskustva da mogu da delujem sa nekim ozbiljnim profesionalnim integritetom“, govori.

„Kad odem na veliko gradilište, gde imate gomilu inžinjera i izvođača, koji su u najvećoj meri muškarci, znam o čemu govorim – i dosta brzo zaslužim poštovanje i profesionalni integritet. Ali, moram da kažem da postoji neki predumišljaj da žene ne znaju dovoljno i da ne mogu da se snađu u toj profesiji, što apsolutno nije tačno“, dodaje Ksenija.

Minimalista s kompromisom

Ksenija Đorđević objašnjava kako svaki projekat koji radi zahteva istraživanje za sebe – mora se pomiriti kontekst koji ga okružuje i jedinstvena dizajnerska vizija arhitektkinje.

„Trudim da stvorim pročišćene i jasne prostore, neku anvelopu koja je realizovana u dobrim materijalima, a da onda dodatno jak vizuelni identitet stvaram detaljima. To jeste moj pristup, koji se bez obzira na kontekst ili stil, čita u mojim projektima“, objašnjava.

Jako su joj dragi njeni prvi projekti, kao što je Informbiro Filharmonije, ili hotel Moskva, koji je smestio Ksenijin studio na neki novi nivo. Takođe, hotel Slon u Ljubljani, koji im je otvorio čitavo jedno tržište.

„U ovom trenutku imam tri jako draga projekta. To su Greenheart, poslovni objekat za koji smo dobili prestižnu nagradu German Design Award. Zatim, hotel Bristol za Beograd na vodi – to je jedna divna rekonstrukcija i jedva čekam da se završi. Zaista je uživanje raditi u tom snažnom istorijskom kontekstu. Treći projekat je West 65 Tower, koji je najviši kompletno rezidencijalni objekat – ima 155 metara i 40 spratova, jedinstven je u regionu. Imali smo sreću da radimo vizuelni identitet tih stanova i svih javnih prostora. Raditi na nekom tako značajnom projektu u domenu rezidencijalne arhitekture je zaista velika čast“, opisuje Ksenija.

U arhitekturi koju vidi u Beogradu, najviše je čine nesrećnom propuštene šanse. Međutim, predlaže vrednu lekciju koju iz toga možemo naučiti.

„Kada imate velike projekte, koji podrazumevaju urbanističko-arhitektonske velike poteze, nekako postoji ta polarizacija i nema dvosmerne komunikacije između investitora, developera i institucija. S jedne strane, imate developere, koji bez obzira odakle su, smatraju da mogu da primenjuju određeni princip na određene zone, bez istraživanja njihovih potencijala i konteksta – što nije kako treba. A s druge strane imate struku i institucije, koje nemaju svoje pravo dejstvo već dugi niz godina. Ja se trudim da budem medijator, da nemamo s jedne strane arhitekturu, a s druge aktivizam. Da pokušamo da komuniciramo – mislim da je to sledeći korak. Znamo da nešto nije dobro, ali ajde da mi, koji smo eksperti, damo ideju ili rešenje koje je bolje, koje će više tretirati kontekst, koje će bolje tretirati pojam javnog dobra“, govori Ksenija.

Odeća koja gradi vizuelni identitet

Ksenija je sigurno jedna od najbolje obučenih Srpkinja – a kao i u projektovanju prostora, tako i u sopstvenom odevanju, jeste minimalista.

„S obzirom da vođenje tridesetak projekata u isto vreme podrazumeva jako mnogo sastanaka i sati na gradilištu, nemam baš mnogo vremena da osmišljavam svoje kombinacije – tako da idem na neku savremenu klasiku“, priča nam.

Oslanja se na značajne komade, koji grade njen vizuelni identitet.

„Bele košulje, oversize sakoi, kožne pantalone – to je neka zimska varijanta. A leti, to je oversize bela lanena košulja. Uglavnom je to u nekom mirnom koloritu, ne eksperimentišem s bojama, ni u enterijeru ni u sopstvenom odevanju. Ali mi je u toj minimalističkoj kombinaciji bitno da imam određeni detalj – cipele, torbu, neki deo nakita ili šešir – koji, kao u mom projektovanju, dodaju tačku na i“, govori Ksenija.

Luiza Buržoa kao inspiracija

Balet ju je naučio disciplini, koja joj pomaže da isprati ritam svog izuzetno dinamičnog posla.

„Punim baterije svakodnevnom fizičkom aktivnošću. Vežbam svaki dan, osim nedeljom. Ta energija mi se vrati i trudim se da je održavam na nekom dobrom nivou. U suprotnom, ne bih mogla da dinamiku koju podrazumeva ovaj posao iznesem“, kaže nam.

Roditelji Ksenije Đorđević oduvek su podržavali ideju jakih žena.

„U mojoj porodici postoji niz baka, prabaka, koje su bile dugovečne, jake žene. Tako da je to nekako utkano u moje biće od početka“, kaže ona.

Zato ne čudi što iznova čita biografiju jedne fascinantne, jake žene.

„Nedavno sam gledala retrospektivu Luize Buržoa, umetnice koja je bila potpuno svestrana. Živela je skoro 100 godina, a radila 70 i nešto. Njeni savremenici su i Marsel Dišan i Demijen Hirst. A bila je stalno aktuelna, stalno korak ispred svog vremena i svojih kolega. A imala je i divnu porodicu. Takve žene me apsolutno inspirišu“, rekla je arhitektkinja.

Na kraju našeg razgovora, ostaje jedan utisak – baš ona, Ksenija Đorđević, jeste žena kakva želimo da budemo „kad porastemo“.