Jeziva priča o dve milijarde žena sa lotosovim stopalima

Sićušna takozvana zlatna lotosova stopala bila su svojevrsna ulaznica u brak i bolji život u Kini. Postoji nekoliko teorija koje govore kako je nastala ova neprijatna tradicija, od želje da se imitira prirodno malo stopalo prinčeve najdraže konkubine, pa sve do priče o carici koja je imala mala, zdepasta stopala, zbog čega su postala pomodna.

U svakom slučaju, lotos stopala značila su lomljenje prstiju i lukova stopala devojkama i vezivanje za taban platnom kako bi ona ostala mala.

„Verovalo se je ova praksa postojala da bi se muškarci zadovoljili, smatralo se da ih privlače mala stopala“, rekla je Lorel Bosen, koautorka nove knjige „Svezana stopala, mlade ruke“.

Ali njeno istraživanje otkriva da je ovaj običaj u velikoj meri pogrešno shvaćen. Devojke kojima su bile vezane noge nisu bile besposlene, već su privređivale, posebno one na selu, gde su devojčice od sedam godina tkale, prele i radile ručno.

Stoga je vezivanje stopala trajalo tako dugo – postojao je jasan ekonomski razlog. To je bio način da mlade devojke mirno sede i pomažu u pravljenju robe poput prediva, tkanina, prostirki, cipela i ribarskih mreža od kojih su porodice zavisile u pogledu prihoda - čak i ako su devojkama govorili da će se uz takva stopala lakše udati.

Bosen kaže i da se žene nisu stidele da pričaju ili pokažu svoja vezana stopala, zbog čega je bila skeptična da je to fetiš sa erotskim nabojem.

Iskrivljena istorija

"Slika o ženama s lotus nogama kao o besposlenim seksualnim trofejima je ozbiljno krivljenje istorije", rekla je Bosen.

Ova praksa je zamrla tek kada je ručni rad polako postajao sve manje ekonomski važan.

Ona je sa kolegom intervjuisala oko 1.800 starijih žena na nekoliko lokacija širom ruralne Kine, a koje su poslednja generacija kojoj su vezivana stopala. Želela je da utvrdi kada i zašto je praksa počela da bledi.

Otkrili su da je vezivanje stopala najduže trajalo u oblastima gde je još uvek imalo ekonomskog smisla proizvoditi robu poput tkanine kod kuće i počelo je da nestaje tek kada su jeftinije fabrički napravljene alternative postale dostupne u tim oblastima, piše CNN.

Inače, devojčice bi počinjale sa šest ili sedam godina ručno da predu - otprilike u istim godinama kada su im podvezivali stopala.

"Moja majka mi je podvezala stopala kada sam imala oko 10 godina. Tad sam počela da predem pamuk. Svaki put kada mi je vezivala stopala, bolelo me je da sam plakala", rekla je istraživačima jedna žena rođena 1933. godine.

Vezivanje stopala datira iz vremena dinastije Song (960-1279) i proširilo se iz dvorskih krugova na bogatu elitu, a na kraju iz grada na selo. Do 19. veka to je bilo uobičajeno širom Kine. Ovaj misteriozni i bizarni obilčaj počeo je da nestaje u ranim godinama 20. veka, mada je bilo žena rođenim u 1940-im godinama, a čija su stopala bila vezivana, doduše nakratko.

Neki stručnjaci procenjuju da je čak dve milijarde Kineskinja podvezalo stopala od kraja 10 veka, pa sve do 1949. godine, kada su komunisti zakonom zabranili praktikovanje tog običaja.

Inače, proces podvezivanja stopala je trajao gotovo dve godine kako bi se dobio željeni efekat stopala velikog svega osam centimetara. Najčešće je počinjao između treće i 11. godine života, pre nego što se luk stopala razvije do kraja. Sve se radilo u zimskim mesecima kako bi noge bile manje osetljive na bol.

Da bi se sprečio rast noge, prsti stopala su se savijali prema dole dok ne dotaknu tabane i pritiskaju se dok ne puknu. Nije bilo nikakve anestezije tokom procesa, tako da su devojke trpele nesnosan bol. Kada se prsti slome i saviju pod taban, cela noga bila je zatezana unazad kako bi luk stopala takođe pukao i time se omogućio početak pravog podvezivanja.

BONUS VIDEO: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom