Jelena Vukićević je zaljubljenica u književnost i na Instagramu je pokrenula profil @katjuncica.cita koji prati 1.400 ljudi. Ona umetničkim fotografijama ilustruje pažljivo odabrane komade iz pojedinih književnih dela. Fenomenalan književni-foto editorijal nazvala je "Visibaba".
Shodno svojoj ljubavi prema pisanoj reči, Jelena je diplomirala opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu, a master studije kulturologije je završila na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Bila je deo raznih projekata i edukativnih radionica, pre svega u oblasti književnosti, pozorišta, rodnih studija i vizuelne antropologije. Svoje tekstove i poeziju objavljuje u štampanoj i elektronskoj periodici.
Poseban način na koji je uspela da transformiše književnost i fotografiju u jedan vrlo poseban Instagram profil, i nekog ko nije bio neki ljubitelj književnosti, uspeće da preobrazi. Kako je izgledao put od misli, ideje, namere do realizacije, Jelena je opisala za Zadovoljna.rs.
*
„Želja se za pokretanjem ovakvog jednog književno-foto editorijala javila se još u srednjoj školi, kad sam prvi put pročitala roman „Mi“ Jevgenija Zamjatina. Bila sam fascinirana pre čitanja i odabirom kako podnaslova, tako i naslova; i pomislila da bih jednog dana volela da na sve ove podnaslove, naslov i sve ono što sam unutar knjige pročitala, doživela, naučila, osvestila, i sve ono na šta me su me nova čitanja inspirisala, „stvorim“ fotografije. I danas čuvam te crtice:beleške. Kako smo ograničeni vremenom, a radoznalost i strast za novim spoznajama i učenjima je umela i dobrano da me zbuni, studije opšte književnosti su bile logičan sled, a fotografiju, kao i ostale ljubavi: antropologiju, studije religije, biologiju, filmsku i pozorišnu režiju ću usput nadoknađivati, obećala sam sebi.
Osvrnuću se sada na prošlu godinu, i novembar mesec, kada sam se i ohrabrila da lični instagram profil lišim svog čitalačkog iskustva. Par meseci ranije, usled početka pandemije me je sačekala poruka u inboxu: „Hvala ti. Ovo je kao neko mesto u gradu gde volim da popijem sama kafu.“
Pre svega, volim Instagram kao platformu, i pored na primer fotografija voljenih mesta/prirode/gradova, nekih aktivnosti u kojima uživam, preporuke knjiga su konstantno bile prisutne (prijatelji vole da kažu da čitam i dok spavam), ali vrlo suptilno, u vidu podeljenih citata ili utisaka, jer kako ne odoleti, i podeliti sa „zajednicom“ neki naslov koji me je pogurao napred, ušuškao, ili osnažio; pa je i ova porukica drage D. bila sunce u narednim mesecima i našla se tako odštampana na zidu iznad radnog stola.
Još jedna među omiljenim inbox-porukicama bila je „da se moje preporuke knjiga čekaju kao što pecaroši proveravaju vremensku prognozu“, hvala S. Početkom januara pristiglo mi je pismo na papiru pisaće mašine iz Hrvatske, sa zelenom lego kockicom. Lego, jer verujemo da svaka osoba konstantno treba slagati svoje kockice (hvala S.). Pominjem ih svo troje, važni su mi, jer se sve spontano dešavalo jedno za drugim; a zatim su me u korona-temperaturnim-usamljenim danima sačekale kratke priče Roberta Valzera. To je ujedno bio i prvi susret sa ovim piscem. Sa pričom „Visibaba“ složila se još jedna kockica, ako ste se pitali odakle ime Jeleninog književnog-foto editorijala, eto odatle. Imala sam ime, ВИСИБАБА, i rekla sebi, to je to, da vidimo šta moram dalje da uradim.
U već pomenutoj priči, muškarac je u bašti i na kolima seljanke koja se zaputila na pijacu video je visibabe. Slatki su ti stidljivi, prvi najavljicači nečega što čitav svet voli. Naime, svima se dopada i sama pomisao da će uskoro početi proleće. O čemu one zapravo govore? Govore još i o zimi, pri tome, u isto vreme i o proleću; govore o prošlosti, ipak drsko i veselo i o novom. Govore o hladnoći, a već i o onom toplom; govore o snegu a istovremeno i o zelenom, o klijanju i rastu. Govore o ovome i onome, one kažu: „još u hladovini i na planinama leži dosta snega, a na sunčanim mestima se već istopio. Još može svakojaka grubost da nas zadesi. Aprilu se ne može u potpunosti vervati. Ali ono poželjno će i pored toga pobediti. Toplota će svuda nadvladati. Samo mirno sačekajmo. Zeleno će već stići. Dobro nam je uvek bliže nego što mislimo.“
*
Kako sam imala ime, i rečenicu vodilju da je taj moj prostor „mesto u gradu gde neko može sam popiti kafu“ razmišljala sam kakva bi to ilustracija ispratila, i kako da se „lansiram“, kako da izgleda taj prvi post. Imala sam preveliku tremu. Setila sam se Maše koju sam upoznala pre par godina na jednoj od pesničkih radionica i druženja (Marija Kosić) i njenih Dobrih brlja. Maša je asistenktinja na Katedri za farmakologiju, kliničku farmakologiju i toksikologiju Medicinskog fakulteta. Radovi u programu MS paint, kako mi je i sama rekla, nastali su iz potrebe da promeni svakodnevnu rutinu, da se igra kontekstima, rečima, linijama, da ne žmuri na budućnost i nepravdu. Volim njen izraz i boje, toplinu koju prenosi, teme i motive kojima se zaigrava; poslala sam joj rečenicu, i kroz par dana imala sam ilustraciju (sećam se samo da sam joj zatražila da devojka na crtežu nosi džemper i da ima loknice). Usledili su predivni komentari, a zatim i prvi naslov, zbirka priča „Svetkovina“ Magdalene Blažević.
View this post on Instagram
Najpre, prijatelji su predivna podrška, i sad već, prijateljici fotografkinji Dunji Đolović se dopao čitav koncept, i krenele smo u realizaciju. Nas dve, jedan aparat, moje beleške, puno priprema i razgovora. Unapred sam imala već par naslova koje želim da predstavim, to su bili naslovi do kojih mi je stalo, i za koje sam želela da i drugi saznaju; da ih podstaknem, zagolicam i zainteresujem da možda pročitaju, ili stave na listu za čitanje. Na vaše pitanje ko sve učestvuje, ovo je odgovor, Dunja i ja, a kako koju knjigu biram, tako biram i književne junake i junakinje. Od početka sam želela da svi podjednako učestvujemo u procesu, a to znači da sam prvo pročitala knjigu, izvukla sve moguće i nemoguće beleške, iznova čitala, osmišljavala scene, kostime, istraživala lokacije za fotografisanje, a zatim i „akterkama“ (za sada su sve devojke) dala prostora da pročitaju, promisle, podele utiske, i ako žele da se upuste dalje, da smo tu za razgovor, sugestije i kritike.
*
To na licu mesta zvuči ovako: priprema koja traje nekad od mesec do tri meseca, dok svi pročitamo knjigu, zatim ja koja usplahireno čekam njihove pročitane utiske, saopštim im kako sam zamislila scene, biramo kostime, odredimo jedan dan za fotografisanje, jer je sve na prijateljsko-entuzijastičnom odnosu, fotkamo, prilagođavamo se vremenskim uslovima, i stvaramo; i na kraju, čekamo Dunjine fotografije, a u međuvremenu pišem tekstove za objave i biram citate pored. To mi je i dalje izazov, moram da priznam, prilagoditi formu instagram prostoru, opet izneti neke najosnovnije informacije o autorima, moje utiske zašto baš taj naslov, i dati prostora „njima“ iza fotoaparata, kao i prevodiocima, izdavačima, kao što je na primer bio slučaj sa poslednjim naslovom „U vezi sa strancem” izdavačke kuće „Radni sto“. Odnosno, svima onima kojima sam zahvalna što je baš ta knjiga u mojim rukama, i svima onima koji predano rade svoj posao, a koje nemamo često prilike da čujemo u javnom prostoru, od prevodica pa da lektora i korektora, i dizajnera korica, na primer.
*
Kako sam se ohrabrila za dalje, da je srce na mestu, i da trenutno pripremam i sedmi naslov, svedoče i svakodnevne porukice koje čitam, kupljene knjige, podeljeni utisci; i što su sada na primer neki novi ljudi tu, koji nisu ni prijatelji prijatelja, već neki treći ili četvrti krug, i neizmerno sam radosna zbog toga. Naravno, nastavila sam da pored i predstavljanja naslova, delim i sve drugo što trenutno čitam, intervjue koje radim, zapravo, sve što na neki način ima veze sa književnošću, mojim željama i snovima za dalje. Biće i iznenađenja!
View this post on Instagram
Na vaše pitanje koju poruku želim da pošaljem, mogu reći samo: ovde sam. Te dve reči sadrže sve što se može reći: od njih se polazi, njima se vraća. Ovde: to znači na ovoj zemlji, na ovom, a ne na nekom drugom kontinetnu, u ovom, a ne u nekom drugom gradu, u ovoj epohi koju nazivam svojom, u ovom veku, ove godine. I Česlav Miloš govori o ovome, da mu nije suđeno nijedno drugo mesto, nijedno drugo vreme. Pisao je o raznim stvarima, i uglavnom onako kako nije želeo, kaže. I zna da ni sada neće pisati onako kako odavno namerava, uostalom, uvek je bio svestan da želi nemoguće. Trebalo bi moći saopštiti svu neobičnost „nalaženja ovde“ u jednoj rečenici, u kojoj bi se istovremeno pojavila hrapavost i miris kože, celokupan sadržaj pamćenja, celokupno današnje slaganje i neslaganje.
Svako od nas se stidi, verujem, svoje bespomoćnosti i neznanja i smatra doličnim da drugima prenosi samo ono što, kako mi se čini, razume. Stoga, moramo se oslanjati na proveravanje svakog trenutka, da se ne udaljimo od onoga što smo istinski proživeli, za svoj račun, ono što smo dotakli. Hrabri smo, neustrašivi, jer smo sigurni da imamo nešto značajno da objavimo svetu i da niko drugi osim nas nije pozvan da to objavi. Dalje, nastavlja Česlav Miloš, osećanje neponovljivosti individue i neponovljivosti uloge ipak slabi, misao o svim ljudima kakvi su bili, kakvi su i kakvi će biti, koji nečim teže, sumnjaju, veruju, većih od nas po snazi ili pronicljivosti uma, vraća nam poverenje u ono što nazivamo „ja“. Zar ne bi trebalo unapred proceniti vlastite izglede, dostići ih, ili ako ne, jednostavno ćutati. No, sada, u ovom trenutku, dok odgovaram na vaša pitanja, predstavljam knjige, uslovno rečeno, beskrajno mnogo ljudi čini to isto; no, ipak, ovde, sada, imam hrabrosti, iako naknadno, da govorim. Pridružujem se radostima svega gore napisanog Česlava Miloša, i srećna sam zbog mozaičkog sklopa te velike celine, koja se sastoji od delimičnih, iako neveštih pokušaja raznih ljudi, pokušaja svih nas.
*
Ovde smo, i svako je nekom „tu“, ali jedino što možemo uraditi jeste da to jedni drugima saopštimo.
ВИСИБАБА će nastaviti u ovom smeru, da čita, raste, raduje se i povezuje, vredno radi i ostvaruje sanjano“, napisala je Jelena za Zadovoljna.rs.
***
Bonus video: Levoruki ljudi
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
