Jedna je od retkih koja je bebu donela na svet u - svom krevetu.
Kako je to roditi bebu u svojoj spavaćoj sobi i zašto to iskustvo ne bi menjala ni za šta – zna Jelena Krstić iz Beograda.
„Za mene moji kućni porođaji znače povratak ženskoj moći, povratak prirodi i apsolutno preuzimanje odgovornosti. Porođaji su me spojili i sa mužem, dali mi potvrdu da sam izabrala najboljeg čoveka kao životnu podršku i pratnju, najboljeg oca našoj deci i osobu sa najviše poverenja u mene i moju snagu. Porođaj mi je pomogao i da probudim pomalo uspavanu intuiciju, povežem se sa bebom, osluškujem je, pratim i samo posmatram tu savršenu sinhronizaciju nje i tela – kako svih devet meseci trudnoće, tako i u činu rađanja“, kaže Jelena.
Ona ističe i da bi zbog brojnih benefita, koje su kao porodica osetili, volela da prijava deteta i birokratija koje prate kućni porođaj budu znatno olakšani za one koji svesno biraju ovakav način rađanja.
Naime, Jelena je za Zadovoljnu pričala ima li posebnih dozvola za one koji pomisle slično.
„Vama niko neće da zabrani da se negde porodite kad krene porođaj, ali mogu da zabrane medicinskom osoblju da pruža pomoć van bolnice i to je javna tajna. Zato sam se ja sa medicinskom sestrom konsultovala unapred telefonom i, kad je sve krenulo, sve vreme smo bile na vezi, što je bilo vrlo važno.“
Ipak ističe da su sve žene koje govore o kućnom porođaju na margini.
„Pomalo smo skrajnute kao veštice ili članice nekog kulta. Ne smatram da svaka žena treba da se porađa kod kuće, ali smatram da to treba da sistemski omogućimo ženama koje svesno biraju ovakav vid rađanja.“
Jelena je za Zadovoljnu kazala i koliko se zapravo razlikuje porođaj u kući od onog u porodilištu. Naime, ona je prvo dete rodila u porodilištu, a drugo dvoje kod kuće.
„Shvatila sam šta sve sa prvog porođaja ne bih volela da ponovo iskusim. Ne bih da me opet tek tako stave na stimulaciju, da me tek tako seku…“, priča Jelena.
Napominje i da sasvim razume medicinsko osoblje koje, opravdano, nema vremena da se svakoj ženi posveti koliko bi ona želela.
„To je onaj luksuz kog nema u porodilištu. Nisam morala da ležim na leđima sve vreme kao nasukana bubašvaba, već sam mogla da šetam po kući. Ne mora beba prvo da vidi makaze, metalnu kadicu u kojoj je mere, jaka svetla u boksu. Moja beba je prvo osetila moje grudi, osetila je kontakt koža na kožu. A sve smo to uradili jer mi je bilo vrlo važno da suprug bude uz mene, a i on je to jako želeo“
Tuširanje smanjilo bol
Jelena priča i kako je sve to zapravo izgledalo sa prvim porođajem kod kuće – od prvih kontrakcija do trenutka kad je bebu Milu privila na grudi.
„Oko pola dva ujutru probio me je bol u leđima. Prvo sam pomislila da mi se ide u WC, ali sam onda shvatila da su to kontrakcije. Već sam znala kako one izgledaju i da odlaze i dolaze u talasima. Probudila sma muža i onda sam otišla polako da se tuširam jer mi topla voda jako prija. Posle sam sedela u dnevnoj sobi, sa mnom je bio i moj sin Viktor. I kako njega zagrlim, mene je manje bolelo.“
Nakon par sati, oko osam, pola devet ujutru kontrakcije su postale češće, pa je Viktorov deka došao po unuka i odveo ga u park. Jelena je bila sa suprugom i sve vreme na vezi sa babicom, čije je instrukcije non-stop pratila.
„Onda sam se još jednom istuširala i tako smanjila bol još malo. Poslušala sam babicin savet da što više prihvatam kontrakcije, da se opustim koliko je moguće da bi kiseonik otišao tamo gde treba, u matericu, a ne da se stežem jer onda bude gore.“
Babica joj je rekla i da će znati da porođaj kreće kad kontrakcije budu ispod 10 minuta, a njoj su odmah bile na svaka četiri, pa je znala da je vreme da ode u spavaću sobu.
„Smestila sam se na krevet i tu je bilo vreme za guranje. Krenuli su naponi. A tu u svom krevetu kod svoje kuće imate slobodu da se namestite kako god vam je lakše, kako instinktivno osećate da je bolje. Tako sam ja prvo bila četvoronoške, pa sam onda kasnije legla na leđa. I onda je moja ćerka u 10.50 h doslovno iz drugog napona izašla napolje.“
Jelena opisuje i te magične prve trenutke kad se mama i beba posle devet meseci konačno upoznaju, ali u toplini svog doma.
„Ona je odmah osetila mene, osetila je ono što joj je blisko, osetila je moj miris i to je baš ono što smo želele obe.“
Nakon dvadesetak minuta izašla je i posteljica.
„Vrlo je važno da ona izađe cela, a to se obično zna ako je elipsastog oblika, celovita, kad je stavite na dlan. U suprotnom, ako slučajno ostane unutra neki deo, vrlo je važno da se javite lekaru.“
Pučanu vrpcu je presekao suprug.
„Bilo je drugačije nego u porodilištu, malo prirodnije jer smo sačekali da se krv slije ka bebi, pa smo je presekli tek posle otprilike 45 minuta od porođaja, kad je pobelela, kako je i rekla babica“, priča Jelena.
Naglašava da makaze moraju da budu sterilne i da je važno slušati babicu u vezi sa svim oko sređivanja bebinog pupka.
„Bebu smo onda obrisali, nismo je kupali jer je ona tokom rađanja pokupila usput važan zaštitni sloj koji je dobila od mene“, kaže ova mama.
Nakon toga su bebicu obukli i jednostavno uživali s njom na krevetu u magičnom trenutku.
A šta na sve to kaže struka?
Ginekološkinja Mima Fazlagić za Zadovoljnu ističe da su za porođaj kod kuće neophodni određeni uslovi.
„Kod nas to nije razvijeno. Zemlje koje obezbeđuju porođaj kod kuće, recimo Holandija, imaju jako razvijen zdravstveni sistem koji to podržava. To znači da se tu nalaze ambulantna kola za slučaj da nešto pođe po zlu, sa neophodnom ekipom, infuzijama, krvlju i svime što treba. Kod nas to prvo zakonski nije uređeno, a drugo, svi mi gineokolozi koji smo dugo u porođajnoj sali uvek se plašimo komplikacija i jednostavno bismo taj porođaj kod kuće podržali kada bi naš zdravstveni sistem stao iza toga jer je srž svega da žena i beba budu bezbedni.“
BONUS VIDEO: DAN MAJKE TROJKI
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
