"Svaki dan morate ustati, spremiti sebe za posao, dete za vrtić, raditi, trčati kući, obavljati sve kao da se ništa nije dogodilo u stanju kada biste najradije legli, plakali i ne biste izlazili iz kreveta danima."
Šta nam je činiti kada shvatimo da je možda našem partnerskom odnosu i braku došao kraj, kada je vreme da se rastanemo i u život krenemo nekim drugim putem?
Ako imamo porodicu i decu nije uvek lako doneti ovakvu odluku. Mnogo je strahova uključeno u pitanje i često nismo sigurne da možemo sve to ipak same.
Ivana Marinković Mandić, osnivačica kompanije Jedan frajer jedan bidermajer, preduzetnica, mama, influenserka i Frajerka, kako samu sebe naziva, je nedavno prošla kroz razvod iz kog se vratila kao potpuno nova i osnažena žena.
Sa nama je razgovarala o tome kako je do toga došlo i kako izgleda život žene koja odjednom mora da promeni sve iz korena.
Kako da pretvorimo tu negativnu emociju u pozitivno iskustvo i iskoristimo je u svrhu ličnog rasta?
Ivana nam kaže da su se ona i njen suprug na razvod odlučili kada su zaključili da su različito vaspitavani, da imaju drugačiji pogled na život i na to kako treba živeti svakodnevicu.
„Nakon odlazaka na bračnu terapiju par meseci odlučili smo da život nastavimo kao roditelji zajedničkog deteta, ali ne kao partneri.“
Nije redak slučaj da drugačije stvari želimo u različitim godinama.
„Jedno želite sa 20, drugo sa 30, treće sa 40, neke stvari nisu za život unutar porodice i neminovno zajednički život traži obostrano prilagođavanje i – neću reći žrtvovanje jer sam načelno protiv tog koncepta, već adaptaciju ličnih sloboda.
Baš zbog velike nekadašnje ljubavi, poštovanja jedno drugog kao roditelja i razumevanja na ljudskom nivou, a nemogućnosti da se ponovo sklopimo kao par, dogovorili smo se da je zdravije da se razvedemo i da budemo srećni pojedinačno. Ovo je u biti svega, a realna dešavanja su posledica svega što sam vam navela“, kaže Ivana za naš portal.
Raspad porodice je, kako kaže, veoma bolan proces i njoj je najteže bilo da pronađe balans kako da ispoljava emocije i da dozvoli sebi sve ono što oseća kada svaki dan mora da bude funkcionalna.
„Svaki dan morate ustati, spremiti sebe za posao, dete za vrtić, raditi, trčati kući, obavljati sve kao da se ništa nije dogodilo u stanju kada biste najradije legli, plakali i ne biste izlazili iz kreteva danima.
Meni je najteže bilo dati sebi za pravo osetiti bol, depresiju, tugu, beznadežnost tog trenutka, rušenje svega što vam je poznato što je jedina prirodna reakcija, a morate živeti svakonevicu i biti funkcionalni za sebe i za dete.“
Tu su i razni stresovi sa kojima se susrela, brige oko toga kako zaraditi za sebe i dete, anksioznosti što ste sami sa detetom i crne misli „šta ću da radim, ako se nešto ne-daj-bože-desi“.
Bio je prisutan i strah od muškog principa, od najbanalnijih stvari – „ko će da mi popne kese iz nabavke na 4. sprat bez lifta, nema ko uveče da mi doda peškir za dete dok je kupam“.
Ivana je prošla kroz gubljenje oslonca koji je imala u porodičnom životu i naučila je ponovo kako da se osloni potpuno na samu sebe.
Napominje da je jako važno da kroz ovaj proces ne prolazimo same, da treba da znamo da uvek postoje neki ljudi koji su tu za nas i koji zaista mogu da nas razumeju.
„Ja sam tražila pomoć spolja. Išla sam redovno kod terapeuta, tražila pomoć prijatelja, tražila razumevanje od koleginica ukoliko se raspadnem na poslu, ili sam pak ljuta I besna, povišena i utučena.
„Zvala sam mamu da dođe iz mog rodnog grada da mi pomogne, skuva nešto za mene i dete, pričuva da malo danem dušom i sat vremena izmeditiram. Važno je samo da potražite ljude i da ih pustite da budu tu za vas.“
Neke žene nakon razvoda završe i u ulozi ljutih, besnih razvedenih žena koje mrze muškarce i govore “svi su isti”, velikih borkinja za grubost žena i odsecanje od drugog pola usled povrede i ozlede koja se zatvorila u bol i bes, dok neke druge pređu u fazu „velikomučenica“ kojima je najteže na svetu, ostavljenih žena zarobljenih u boli.
Ivana nije imala ogorčenost, ali kaže da se jeste zatvorila i pogubila kao žena usled šoka.
„Sve dok brak traje i dok se zvanično papirološki ne razvedete, mislite da bi možda partnerski odnos mogao da uspe, nadate se, u glavi kreirate drugačije moguće scenarije.
Zvaničan razvod donosi neku vrstu suočavanja sa sobom, a i sa partnerom.
Morate sebi oprostiti, oprostiti partneru što niste umeli bolje, odtugovatu tu ljubav, raspasti se i sastaviti za novi odnos i život dalje.“
Nije želela da joj žensko dete gleda model majke paćenice-mučenice-žrtve, već srećne, zadovoljne i ostvarene žene koja uživa u sebi, u svom detetu i u svom životu kakav god da je.
„Trudila sam se da ćerki pokažem da ne mora uvek biti jaka, da je sasvim u redu da plače i bude tužna jer je jako važno za dete koje neminovno oseća čitav dijapazon emocija od bola, besa, tuge – da ima prostora i razumevanja sve to da ispolji u kući. “
„Ponekad nije prijatno jer dete ne ume da racionalizuje i izbalansira nego ljutnju usmerava prema vama kao roditelju koga percepira kao “sigurnog” i “onog koji je ostao” tako da je za sve potrebno mnogo nežnosti, razumevanja, ljubavi i blagosti najpre prema sebi da biste mogli da je date svome detetu.“
Važno je takođe da se uvek nađe vremena za sebe, iako vam deluje nemoguće, uvek možete nešto da smislite, Ivana spominje da vreme trenutno štrpka od posla, ali je nakon svega svesna da je živo biće i da ukoliko se ne bude pobrinula za sebe, pući će i neće moći da bude zdrava i funkcionalna majka.
„Uveče sipam par kapi etarskog ulja u difuzer, čitam i meditiram kad mi dete zaspi, gledam u jednu tačku i ne radim ništa.“
„Jedno vreme sam bila potpuno blokirana i oduzeta, mislila sam da mi je talenat za pisanje nestao sa nestankom braka, ali sa isceljenjem reči su dolazile, tako da probijam neke svoje lične granice i ponovo pišem o svom unutrašnjem procesu i sazrevanju kroz život.
Kada mi mama dođe ili kada je malenica kod oca, potrudim se da izađem ukoliko nisam previše umorna od radne nedelje i ukoliko osetim da bi mi to u zadatom trenu prijalo.
Ne forsiram se ni na šta, osluškujem svoje telo i svoju dušu i radim ono što mi u trenutku godi.“
Kad pošaljem dete u vrtić, odem pre posla 2 do 3 puta nedeljno na pilates, sednem sa drugaricom na kafu za vreme pauze, odem na čas pevanja vikendom dok mi je dete na baletu. “
Kaže da je skroz normalno da postoji taj neki period u kom ne želite ništa osim da sedite kod kuće i izolujete se u svoju sigurnu zonu, ali polako, vremenom, sa povratkom energije i unutrašnje snage, malo-pomalo se otvarate za nove situacije i ljude.
Pa kako sve to uspeti kada imate i dete pored sebe, a morate da radite, trenirate, kuvate, spremate kuću i da ne zapostavite svoj društveni život.
I šta raditi kad je u pitanju seks, a dete je stalno sa mamom, kako ga imati?
Ivana kaže kroz smeh, na početku nikako.
„Moram da napomenem da me jako nervira koncept toga da je dete stalno sa mamom, čitav taj standard našeg društva da muškarci postanu ponovo slobodni momci sa pregršt vremena je jeziv i zbog deteta i zbog odricanja od odgovornosti drugog roditelja. Roditelji dele odgovornost 50-50%, tako da koliko sam ja kao majka odgovorna za dete, toliko bi trebalo da je i otac.
Iako u praksi većinu deteta dete provodi sa majkom, bez obzira na to što piše na papiru, važna je inicijativa oca jer je to i njegovo dete.
Što se tiče novog odnosa, iskreno da vam kažem, ne bih dovodila u svoju kuću nikog dok mi je dete tu, dok ne postane stabilna veza koja ima izgleda da traje.
Svom detetu ne bih to radila, niti želim da gradi vrednosti na tome da je normalno da mama i tata menjaju partnere svako malo i da im se non stop pojavljuju neki novi ljudi koji se smenjuju.
To je i neka preporuka terapeuta, uvoditi novog partnera u život svoje dece onda kada budete znali da ima predispozicije za ozbiljan parterski odnos, a ne samo za seks.
Isto tako sam dobila preporuku da je za decu jako važno i zdravo da u trenutku kada uvodite novu osobu u njihov život, da znaju tačnu poziciju i ulogu te osobe u vašem životu.
Na taj način deca se uče da veruju svojim roditeljima, a kasnije i sebi, jer neminovno deca su kao životinjice koje sve osećaju i znaju istinu.
Važno mi je da sa svojom 6-godišnjom ćerkom izgradim iskren odnos pun poverenja jer ukoliko to zahtevam sa njene strane, moja obaveza kao roditelja je da joj isto i dam.
Kao roditelj ženskog deteta ja sam role model i moja je odgovornost je da odrasta u zdravoj porodici i da se nauči iskrenim odnosima i kad je lepo, a još više kada je zahtevno u životu, jer složićemo se, život nije med i mleko i važno je da naučimo da živimo i da uživamo u svim okolnostima koje nam život daje.“
***
Bonus video: Joga za zauzete mame
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
