Upoznajte neustrašivu Srpkinju koja se bori za čistu vodu

"Nikada neću raditi tip posla koji dozvoljava da posle radnog vremena ne razmišljam o njemu", govori nam Iva Marković, koja se posle 10 godina volontiranja i ekoloških akcija na terenu sada time i profesionalno bavi.

Bez obzira na to, ništa se nije promenilo - i dalje je među prvima na protestima i skupovima, uvek spremna da skrene pažnju na goruće probleme naše zemlje. To je borba na mnogim frontovima - a inicijativa "Pravo na vodu" pokušava da se uhvati u koštac sa svim.

"Primetili smo da postoji nit koja povezuje apsolutno sve ljude – voda. Tokom 2018, istraživali smo kako izgleda vodosnadbevanje u Srbiji, kao i šta se desilo sa Zrenjaninom. A naredne godine je počela borba protiv mini-hidroelektrana. Onda se to povezalo – i kada govorimo o pitkoj vodi, i kada govorimo o rekama, to je jedna ista priča o uzurpaciji i privatizaciji vodnih dobara", jasna je Iva.

Nedavno su bili u Vrnjačkoj banji, gde su izvori ugroženi preteranom eksploatacijom. Ukazuje da su privatizovane i obale Beograda – splavovi ugrožavaju kvalitet vode… Tu su i otpadne vode, jedan od najvećih problema Srbije.

Problema je mnogo, ali Iva ima dovoljno volje i snage da pokuša da probudi svest građana o svakom - kako to uspeva?

Lekcije sa terena

Iva Marković je uverena da se ekološka revolucija u Srbiji već dešava, iako još uvek nema svoje rezultate.

"Ljudi zaista menjaju svest, mediji izveštavaju. Nakon prvog ekološkog ustanka u aprilu, pisali smo listu zahteva, koji još uvek nisu ispunjeni. Vlast je obećala da će se u formirati radnja grupa, a to se nikada nije desilo. Ali, od tada u svakom drugom mestu u Srbiji imate organizovane ljude koji se bore za svoju prirodu, to je najbolji mogući rezultat!", priča nam ona.

Upravo to je po njoj najdragocenija stvar ekoloških akcija - ljudi na terenu, koji upoznaju čitavu Srbiju prisno i ruše predrasude da je srpski narod "uspavan".

"Naučila sam da moramo da odustanemo od svih predrasuda – ljudi sa sela imaju veoma dobro razumevanje za sve što se dešava oko njih. Velika je zabluda da su oni konzervativni, a gradska ekipa urbana. I dalje među ljudima postoji nivo razumevanja zajedničkog dobra – iako smo se u poslednjih nekoliko decenija trudili da zaboravimo da imamo zajednicu i da moramo zajedno da se borimo.Ono što je isto zanimljivo je da je saradnja sa starijim ljudima plodotvornija, jer se ne plaše za radna mesta ili karijeru, već žele da pomognu i za razliku od nas ostalih, imaju vremena. Takođe, gaje sećanja na vremena kad je bilo okej otići na radnu akciju i posaditi šume, kad su institucije radile svoj posao", predočava Iva.

O tome govori i dirljiva situacija koju je doživela u selu Topli Do na Staroj planini, kada je pred pobunjenim meštanima držala govor koji će zauvek pamititi.

"Tamo sam se obratila ljudima koje ne poznajem lično – znala sam ih samo kao saborce. Oni su mi prišli i rekli kako se vidi da imam neko poreklo iz tih krajeva, da imam te oči koje su 'sa Stare planine'. A ja zaista vučem korene odatle. Shvatila sam da su mi ti ljudi bliski iako ih do tada nikada nisam videla, i da ću uvek biti vezana za tu borbu", priča nam Iva.

Biti aktivistkinja u Srbiji

Još od detinjstva, Iva je bila očarana biljkama i životinjama i želela je da nauči sve o svim vrstama. Ali, odrastanje u Srbiji nije moglo proći bez politike.

"Politička situacija u zemlji nas je terala da imamo svest o tome šta se dešava u državi i društvu, mnogo više nego naši vršnjaci u nekim mirnijim zemljama. Shvatila sam da je to povezano – ne možete da imate zdravu životnu sredinu ako imate gomilu problema u društvu – od siromaštva do sukoba. A ukoliko imate ekološke krize, ne možete imati srećno društvo i ljude", priča nam ona.

Stoga je studirala na Filozofskom, pa na Šumarskom fakultetu, a u međuvremenu se kalila kao neustrašiva borkinja. Ipak, biti aktivistkinja u Srbiji nije lako.

"Najteže je kao žena dogovoriti se sa sobom koju bitku biti u kom trenutku. Od vas očekuju da ste sekretarica, zapisničarka, neko ko će da sredi nered i pomogne – a ne neko ko će da odluči ili vodi. U tom kontekstu, imate duple borbe – borite se za životnu sredinu, ali se borite i da vas čuju. Zato je teško sebe pustiti da budete ono što jeste, jer je stalni pritisak protiv vas. Stalno ste preskočeni, dobijate dodatne zadatke koje ne bi dali muškarcima, vrednovani ste na osnovu toga da li ste prostojni, poslušni, našminkani. Tako da mi je najteže da odlučim da me je baš briga za ta očekivanja", ukazuje nam Iva.

Ženska solidarnost

Iva nije jedina žena na prvoj liniji otpora protiv stalnih napada kapitala na naše zajedničko dobro. Prošle godine je osnovana Mreža žena za prirodu i životnu sredinu, koja je ujedinila aktivistkinje čitave zemlje.

"Nas pedesetak je ukupno bilo na sastancima, a imamo i podršku dosta žena iz drugih priča i oblasti. Imamo ideju da praktično pomažemo jedna drugoj – kada se neka žena dvoumi da li nešto sme, može ili treba, da nešto potpiše ili preuzme odgovornost. S druge strane, želimo i da osvestimo položaj i ulogu žena u ekološkom pokretu", rekla nam je.

Žene jesu veće žrtve ekoloških kriza, jer su direktno pogođene svim štetnim efektima uništavanja prirode.

"Žene malo odlučuju o tome na koji način se uništava priroda, slabo se tu pitaju, a trpe veće posledice. Od kuvanja do higijene, one i inače nažalost obavljaju sve negujuće poslove. A teško je da ih obavljaju kad nemaju čistu vodu, kad ne može da se proizvodi hrana, kad su ljudi bolesni", objašnjava Iva, dodajući da zbog toga više ne žele da budu samo žrtve, već hoće da predvode revoluciju.

Promena se ne dešava za jedan dan, podseća nas Iva Marković - ali neizbežno dolazi. A svi treba da budemo njen deo - jer se čista voda, čista vazduh i sredina bez smeća tiču ne samo nas, već i generacija koje dolaze.

***

Bonus video: Reciklaža, razvrstavanje kućnog otpada