"Doktor me nije ni pogledao, a kamoli pregledao."
Mesec dana nakon što sam objavila priču o torturi koju sam doživela na porođaju u beogradskom porodilištu „Dragiša Mišović“, mnogo žena mi se javilo sa sličnim bolnim iskustvima. Neke od njih su skupile i snagu da svoje priče podele javno u grupama podrške žrtvama akušerskog nasilja, a jedna od njih mi je priznala da je upravo podstaknuta mojim slučajem odlučila da više ne želi da ćuti.
Ona je iz Topole, ima 28 godina i u decembru prošle godine izvršena joj je kiretaža na koju je pristala nakon mučnih pritisaka medicinskog osoblja. Tretirali su je, u najmanju ruku, nehumano, a najgori u celoj priči bio je epilog – biopsija je pokazala da je plod bio zdrav.
Osam meseci kasnije, ova žena i dalje oseća traume od onoga što je preživela.
„Ubija me griža savesti. A nisam videla izlaz iz te situacije. U tom momentu sam se jako plašila i nisam mogla ni do reči da dođem od njih. Vikali su na mene, ponašali se kao da sam stoka,“ priseća se u našem razgovoru.
Svoj identitet ne želi da otkrije – da ne bi, kako kaže, doživela da joj sva vrata budu zatvorena kad jednom ponovo zatrudni.
„Od majke sam čula rečenicu koja me je porazila. ‘Nemoj javno, da li si svesna da kada sledeći put upadneš u njihove ruke da se mogu svetiti’. To me je uplašilo zaista“, kaže mi ova žena koja je nakon svega što joj se desilo u Kliničkom centru Kragujevac, odlučila da ovaj slučaj ne prijavi nadležnima. Pitam je zašto iako unapred znam odgovor.
„Znam da ne bih imala svedoka za sve ono što se desilo. Svi oni čuvaju leđa jedni drugima. Vodila sam se i time da bi taj proces trajao jako dugo i stalno bi me vraćao na ono što se desilo, a ja sam sad usresređena na to da ponovo ostanem i drugom stanju“, priznaje mi.
U mesecima pre nego što je prvi put zatrudnela, ova žena i njen suprug spremali su se za vantelesnu oplodnju pošto su zbog njenog zdravstvenog stanja lekari procenili da su šanse za prirodno začeće minimalne. Ipak, desilo se čudo i ona je ostala u drugom stanju. Nažalost, ogromna sreća i euforija, vrlo brzo su se pretvorili u noćnu moru.
Ovo je njena priča:
„Odlučila sam da ispričam svoju priču jer ova borba može istrajati samo ako ni jedna žena nikada više ne ćuti. Naime, sa suprugom sam tri godine bezuspešno radila na potomstvu. Imam insulinsku rezistenciju, policistične jajnike i svi znamo koliko je teško ostati u drugom stanju sa tom dijagnozom.
Na kraju smo odustali od pokušavanja da prirodno ostanem u drugom stanju i krenuli smo na preglede i pripreme za vantelesnu. Odabrali smo privatnu kliniku u Beogradu i jako sam bila zadovoljna kako je sve napredovalo.
Kada je trebalo da odradim poslednje pripreme pred vantelesnu, desilo se čudo. Ostala sam u drugom stanju prirodnim putem. Ta sreća koju smo doživeli nakon tog saznanja je nešto najjače što sam doživela od početka svog života. Ali nažalost radost je kratko trajala.
„Ako ne kreneš odmah, umrećeš“
Pošto moj doktor nije bio u tom momentu u zemlji, otišla sam u dom zdravlja u Topolu da mi potvrde trudnoću, i na njegovu preporuku da otvorim bolovanje pošto su kod insulinske prva tri meseca jako rizična. Otišla sam u dom zdravlja, zamolila da me prime, i znajući kako su sujetni pravdala sam to što idem privatno kod doktora u Beograd time da mi to znači jer će on moći da me porodi, da je meni džabe da vodim trudnoću samo tu kad taj doktor iz doma zdravlja ne može da me porodi, na šta mi je on rekao ‘Da da svima vama je privatno bolje, to su današnje razmažene generacije’.
Uradio mi je ultrazvuk i rekao mi da mora vaginalno da me pregleda. Moj doktor mi je naglasio da to nikako ne dozvolim, ja sam mu rekla da ja ne bih želela da me pregleda vaginalno jer po svemu sudeći trudnoća je bila jako mala. On mi je rekao da mi on neće otvoriti bolovanje, i da je jedini uslov da me pregleda.
Pristala sam misleći da on zna šta radi pošto me je u to i ubeđivao. Pregledao me je i ja sam nakon toga počela blago da krvarim. Kada se pregled završio rekao mi je da on u materici vidi nešto malo ali da on ipak misli da je reč o vanmateričnoj i dao mi hitno uput za Kragujevac. Pritom me je jako prepao.
Ja koja nisam znala šta vanmaterična trudnoća znači, on mi je rekao da ja mogu umreti da ako ne odem u Kragujevac odmah, kako možda neću stići živa do Kragujevca ako mi pukne jajovod. Ni jednog momenta mi nije rekao da to ne može da se desi odmah već kada prođe neki određeni period.
Tako preplašena sam otišla za Kragujevac, tamo me je primio doktor koji je pitao da li je meni uopšte urađena beta, s obzirom na to da se male trudnoće isključivo prate putem bete i da niko na ultrazvuku ne može videti plod u tom periodu.
Uradio mi je betu koja je bila prilično visoka, predložio mi je da ostanem u bolnici i da sutradan ponovimo betu i ako se bude duplirala, da je to to, da je reč o normalnoj trudnoći.
Naravno, kao što bi svaka buduća majka uradila, ostala sam tu, jer mi je ulio nadu da je sa mojim plodom sve u redu. Tu noć sam spavala mirno, sve vreme sam se čula sa suprugom, mislili smo da će se sutradan sve rešiti i da ćemo ponovo uživati u onoj sreći koja nam je prekinuta nestručnošću doktora.
„Nećeš da mi ležiš tu na Novu godinu“
Svanuo je taj famozni 30. decembar. Probudila sam se, čekala sam vizitu. Moram da naglasim da je glavna sestra na ginekologiji u Kragujevcu bila jako drčna, bezobrazna, prema meni i prema ženama koje su ležale tu ponašala se kao prema smeću.
Kad god bi ušla u sobu prvo što bi rekla je da se telefoni ugase jer ona neće da dozvoli da nju budale snimaju pa da od njih prave monstruma po društvenim mrežama.
Došao je red na vizitu, u vizitu je dosao načelnik ginekologije u Kliničkom centru Kragujevac. Prvo što me je pitao bez da me je pogledao, a kamoli pregledao, bilo je ‘Mala, jesi doručkovala?“ Na moj odgovor da nisam rekao je ‘spremajte je, ona ide na kiretažu!’
Počela sam da plačem i jedva sam izustila da ga pitam zašto, da li on uopšte zna zašto sam ovde, na šta mi je sestra grubo rekla da ne dramim i ne cmizdrim i pretila mi je psihijatrom.
Pokušavala sam da ubedim doktora da me bar pregleda, da vidi o čemu se radi, gde je on meni rekao ‘A šta ima da te pregledam, ovde je praksa kad se sumnja na vanmateričnu da se uradi revizija pa ako je plod bio u materici, onda beta pada nakon revizije, a ako nije, onda mora da se vidi gde se zakačio.
Pokušavala sam da mu objasnim da mi je doktor koji me je primio sinoć rekao da je najverovatnije sve u redu i da treba da pratim betu par dana, a on mi je grubo odgovarao ‘Ma ko ti puni glavu, bre, glupostima, koji doktor, bre, ajde da ovo rešavamo, ne možeš tu da mi ležiš za Novu godinu džabe’.
„Umri onda“
Plakala sam i molila da me pregleda, na šta mi je on odgovorio ‘Dobroooo ajdeeee na pregled, da vidim šta hoćeš da vidim’.
Pregledao me je i rekao mi ‘OK ovo može biti vanmaterična i normalna trudnoća a i da je normalna, vidiš da krvariš pomalo, pa je l misliš da će da se rodi zdravo dete nakon krvarenja ovog?’
Rekla sam mu da vrlo oskudno krvarim i da ipak želim se to malo bolje proprati jer ne želim da idem na reviziju ako je sve u redu, na šta mi je on odgovorio grubo ‘Dobro, umri onda’.
Od plakanja nisam mogla da kažem šta želim, moj suprug je uporno zvao odeljenje na telefon da zamoli doktora samo da siđe da se vidi sa njim, da porazgovara, da vidi u čemu je problem.
Dok sam ležala na stolu, čula sam onu glavnu sestru kako govori doktoru ‘Doktore, ovaj njen muž non-stop zove, ne znam više šta hoće’, na šta joj je on odgovarao ‘ma šta ja imam sa njim’. Onda je ona digla slušalicu, spustila je pored telefona i prokomentarisala ‘Sad više nećeš zvati’.
„Neću da je pipnem, nek umre“
U tim trenucima ja i dalje pokušavam da se opirem i govorim im uporno da ne želim na reviziju dok me ne isprate malo bolje, na šta me on ubeđuje da čim ima krvi, plod ne valja i da ću kad tad pobaciti. Jako drsko, moram da naglasim. Uprkos tome mu ja i dalje govorim da ne želim reviziju dok se ne uverim da trudnoća nije u redu.
U jednom momentu on ustaje sa stolice i jako drsko i povišenim tonom govori ‘Ma neću da je pipnem, nek umre, vodite je u sobu neka radi šta hoće’. Ona me jako grubo odvodi do sobe i usput mi drži predavanje da sam nevaspitana i bezobrazna, da razmislim dobro dok je doktor tu još jednom i ako se predomislim da joj se javim.
Ulazim u sobu, ležem u krevet i parališem se od staha. Vidim da na njih ne mogu računati da oni samo žele reviziju, a nikako mi ne daju odgovor šta to nije u redu, pa mora da bude tako.
U tim momentima muž me moli da potpišem i izađem na svoju odgovornost, a ja se plašim toga i razmišljam da će mi se desiti nesto loše, pa ću sama biti kriva jer su mi uporno govorili da me to čeka ako ne ne dopustim da me ‘očiste’.
U tom haosu odlučujem da uradim reviziju jer i dalje verujm da bolje znaju od mene. Odlazim kod sestre i govorim joj da pristajem. Ona me odvodi u ordinaciju, a doktor mi sa podsmehom govori ‘Aaa, ipak si došla’. Sve vreme se gušim u suzama i krivim sebe da ubijam svoje dete. Uspavali su me i sve se završilo.
„Imaćeš dece, ne brini“
Probudila sam se u sobi, ta glavna sestra stoji ispred mene i govori mi ‘Eto, nije bilo strašno. Pogledaj se, imaš 27 godina i ostala si prirodno trudna. Što znači da možeš da imaš decu. Ja imam 45 pa nemam decu pa šta? Nije dao Bog i je l treba da kukam sad zbog toga? Imaćeš dece ne brini’.
Ja sve vreme plačem jer se osećam u tom momentu kao nešto najjadnije na svetu, na šta mi ona govori da će zvati psihijatra jer sam postala neuračunljiva, plačem a ništa me ne boli.
Da skratim – izašla sam iz bolnice isti dan na svoj zahtev i to što je očisšćeno je poslato na analizu. Rezultat je stigao nakon mesec dana. Uredna trudnoća treća nedelja. Plod je bio u redu. Još uvek psihički nisam izlečena, sanjam to dete, pogotovo sada kada se bliži dan kad bi mi bio termin.
Nikad u životu se nisam susrela sa takvim neljudima. Sve vreme vika, pretnje, drsko ponašanje prema svim ženama koje su tu ležale, a neke su ležale jer su im kiretaže počinjene na živo, pa kad su vrištale od bolova bile su vređane. Druge su ležale jer su zbog neadekvatne brige dobile sepsu. Ponovo sam se podsetila svega, dok ovo pišem, tresem se, plašim se naredne trudnoće, plašim se da će ponovo biti tako. Na reč ginekolog dobijam napad straha. Kragujevac je leglo ološa koji rade sa trudnicama i porodiljama, čast izuzecima.“
Naš portal stupio je u kontakt sa nadležnima iz Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili komentar.
BONUS VIDEO: Dragana Pandurević Jovović o pokrenutoj peticiji „STOP AKUŠERSKOM NASILJU“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
