“I da mogu, nikad ne bih promenila svoj život s ožiljkom”

Njena priča 23. jun. 202111:41 > 13:14
Podeli:
Marina Arsić
Foto: Privatna arhiva

Marina Arsić je devojka rođena sa mladežom na levoj strani lica, od kog joj je sada ostao ožiljak. Dok je to nekad bolelo, Marina je za naš portal ispričala zašto je sada to izvor njene najveće snage i najvažnije ljubavi - prema sebi samoj.

U svetu u kom je izgled imperativ, mnogo toga radi protiv nas i ima cilj da nas slomi. Da se osetimo manje vrednim, nesavršenim, pogrešnim, ružnim. Marina Arsić to dobro zna, ali je ona devojka koja je odlučila da uzvrati udarac.

Njena lepota i prodoran pogled pričaju priču o borbi, prkosu, nesalomivosti duha, radosti življenja. Ovo je devojka koja danas želi da se svi osete kao ona – potpuno slobodno.

Zbog toga što je rođena sa mladežom koji se pretvorio u veliki ožiljak, uklonjen jer su lekari pomislili da je melanom, tokom odrastanja Marina je često bila na meti druge dece.  Više puta je za medije govorila o ružnim rečima, zadirkivanjima, izbegavanju…

Deca su prema njoj bila okrutna kako samo ona umeju. Njena ispovest iz menze – kada je jedan mladić zurio u nju, a zatim seo dalje, bila je posebno bolna za slušanje. Marina se danas najtežih trenutaka seća bez imalo besa – za nju su to bile lekcije iz kojih je naučila da prihvati sebe.

Foto: Privatna arhiva

Lekcije iz detinjstva

“Kada sam jedino ja u vrtiću ostala bez para za priredbu, to me je naučilo šta znači diskriminacija. A iz toga što sam drugima radila domaće zadatke za samo jedan mali znak pažnje, par prozborenih reči sa mnom, izvukla sam pouku da svoje vreme ne shvatam zdravo za gotovo i da treba da ga usmerim ka nekim važnijim stvarima”, priča nam ona.

Sada je već čuven trenutak koji je bio prelomna tačka u njenom odnosu prema sebi.  Kada je imala 14 godina, vratila je svoju jaknu na mesto sa kog ju je pomerio jedan dečak. Prkosno mu je povikala da će njena jakna morati tu da stoji.

“To je bio dan kada sam se prvi put izborila za sebe, kada nisam ćutala, kada sam odlučila da progovorim. Sećam se tog emocionalnog rolerkostera. Bila sam srećna, bila sam ponosna. Stala sam ispred ogledala i rekla: ‘Lepa si!’”, govori Marina.

U tom trenutku, setila se svake suze, razgovora sa majkom i mlađom sestrom, svakog zagrljaja…

“Imala sam ogromnu podršku majke i mlađe sestre. Nikada probleme nismo gurale pod tepih, već smo razgovarale i analizirale događaje i situacije satima. Majka mi je govorila da će sve ovo jednom biti prošlost i da će me ono što me ne ubije, ojačati”, rekla je.

Foto: Privatna arhiva

Kako joj je porodica uvek bila oslonac, Marina zna šta da poruči roditeljima čija se deca bore sa okolinom koja ih ne prihvata.

“Ne dozvolite da postoji barijera između vas i vašeg deteta. Razgovarajte o svemu, analizirajte situacije, objasnite detetu zašto ga okolina drugačije tretira i drugačije gleda na njega. Bitno je da dete ima podršku dok je malo. Važno je da se od starta radi na samopouzdanju, da se od starta uče prave vrednosti i, naravno, da nema laži”.

Put ka ljubavi prema sebi

Do osećanja prihvatanja sebe i svog izgleda Marina je došla trnovitim putem, a primetila je da je za izgradnju samopouzdanja presudno nekoliko faktora: mentalni sklop osobe, podrška porodice, prijatelja, pa čak i potpunih stranaca.

“U mom slučaju je bio presudan moj mentalni sklop, u smislu da sam ja svoj bes zbog toga što me društvo gleda samo i isključivo kroz ožiljak, kroz parče presađene kože, pretvorila u pozitivan inat. Htela sam i sebi i drugima da dokažem da na moj uspeh ili bilo koji drugi aspekt života, ne može da utiče jedan ožiljak, jedno parče presađene kože”, priča Marina.

Ona smatra da je za mentalno zdravlje najvažniji razgovor: o sebi, svojim osećanjima, unutrašnjim nemirima.

“Društvo će uvek da komentariše i zato ne dozvolite da vas pogađa mišljenje jedne anonimne osobe sa interneta koja nema hrabrosti da izađe pred vas čak ni sa svojom profilnom fotografijom. Ako nemate podršku, budite sami sebi podrška. Možda se do cilja stiže sporo, ali odustajanje taj proces sigurno neće ubrzati”, kaže Marina.

Foto: Privatna arhiva

Nije sve do pojedinca, smatra ona – važnu ulogu ima uticaj medija, kroz koje se najčešće šalju poruke o fizičkom izgledu.

“U modi je biti mršav – trči da skidaš kilograme. U trendu je prćast nos – brzo zakaži operaciju. Izašla je u prodaju torba poznatog kreatora koji je trenutno aktuelan – baš me briga što sam relativno skoro kupila dve torbe, idem da kupim i ovu. Svi ovi trendovi direktno ili indirektno utiču na naše samopouzdanje. Citirala bih Nejta Berkusa, koji je jednom prilikom izjavio: ‘Trendovi postoje da bi se ljudi osećali loše zbog onoga što nemaju’”.

Ožiljak kao zaštitni znak

U detinjstvu ga je krila, ali u odraslom životu Marinin ožiljak više nije nikakva prepreka. Kaže da studira, druži se, putuje, upoznaje nove ljude – bez nelagodnog osećaja koji je nekada postojao. Ipak, njoj i dalje okolina upućuje neprijatne poglede, ali je prestala da ih primećuje.

“Na primer, kada sa prijateljima šetam i neka osoba počne čudno da me gleda, prijatelji mi kažu: ‘Marina, ova žena, koja nam ide u susret, baš napadno gleda. Hoćeš da skrenemo u ovu ulicu ili hoćeš da joj kažemo da treba da gleda svoja posla?’ Ja im, naravno, kažem da ne obraćaju pažnju i da mi nastavimo tamo gde smo krenuli. Oni se skoro uvek iznerviraju, a ja im kroz osmeh kažem da je meni to postala svakodnevica i da sam prosto prestala da obraćam pažnju. Ne možemo sada ići redom i iskopati oči svakome ko me napadno ili neprijatno pogleda. Moje društvo primećuje takve stvari, zato što nisu navikli na takve poglede, znate ono kada neko bulji u vas”, priča ona.

Foto: Privatna arhiva

Čak i da ima priliku za to, Marina ne bi odabrala život bez svog zaštitnog znaka – jer bi onda, kako kaže, “to bila Marina koja je imala lakši život, prolila manje suza i imala lepše detinjstvo”.

“Moj način razmišljanja, nivo poštovanja prema sebi i drugima ne bi bio isti. Ne bih imala ovakvo iskustvo. U ogledalu ne bih videla sebe, već neku drugu osobu. Navikla sam se na to što jesam i na to kako izgledam i nikada to ne bih promenila”.

“U redu je biti drugačiji”

Marina danas sanja o završetku studija turskoj jezika, volontiranju u školi u Turskoj, a pre svega o odlasku u Afriku – jer je lično dotiču neverovatne sudbine Afroamerikanaca unutar i van tog prelepog kontinenta.

“Mislim da sam se još više približila ovoj temi, jer sam pronašla minimalnu konekciju između mene i njih, u smislu diskriminacije zbog nečega na šta nismo mogli da utičemo – oni nisu mogli da utiču na svoju boju kože na rođenju, a ja na rođenju nisam mogla da utičem na to da li ću se roditi sa mladežom ili bez njega. Naglašavam ovo ‘minimalnu konekciju’, jer ove dve stvari nisu za poređenje”, kaže ona.

Foto: Privatna arhiva

Kada se osvrne iza sebe, tačno zna šta bi rekla svojoj mlađoj verziji.

“Mlađu sebe bih čvrsto zagrlila i poručila joj da će se kroz smeh prisećati svega što joj se trenutno dešava i da će iz svega izaći kao pobednik”, rekla nam je.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram