Gordana Bajloni, žena koja je imala sve i izgubila sve

Oni koji prolaze pored bezbroj zdanja u Beogradu često ne znaju da su mnoga nekada pripadala Bajlonijevima. Porodica je bila ugledna građanska, sa velikim brojem značajnih prijatelja širom sveta. Gordana Bajloni bila je obrazovana, lepa, bogata, rado viđena u mnogim društvima i drugačija…

Gordanu Bajloni u Lisabonu je srela Mira Adanja Polak i sa njom uradila intervju za kultnu emisiju na RTS.

Odmah posle početka Drugog svetskog rata čitava porodica se iselila u Lisabon u Portugaliji, a samo još poneko od Bajlonijevih živi u Beogradu, trudeći se da dođu do svog imanja.

Gordana je u Lisabonu živela u kući sama, a intervju je dala posle nekoliko provera. Proveravala je da li Miru neko šalje, da li ima neki cilj, da li treba da nešto posebno od nje da se sazna. Sve je proverila i, kako je sama nagovestila na početku, intrevju je dala pod jednim uslovom – da bude prikazan tek nakon njene smrti.

Njenu odluku Mira Adanja Polak je ispoštovala, te je emisija objavljena nedavno.

Reči ove žene izuzetne inteligencije i integriteta ukazuju na potrebu stalnog dokazivanja i upozorava da se kod nas situacije stalno vraćaju i ponavljaju, a da iz tog ponavljanja retko učimo.

Njeno kazivanje je značajno jer dokazuje da se istorija ponavlja.

„Od 1941. nisam se nikad više vratila u Beograd. Mislili smo da ćemo se vratiti posle nemačke okupacije, ali posle se sve toliko izmenilo da se više nije moglo vratiti“, počela je svoju priču Gordana, koja je bila najstarija ćerka Mihajla Bajlonija i gospođe Radmile Bošković.

Mihajlo je umro 1935, nakon čega su ostali sami.

„Možete misliti kako je bilo kad otac mlad umre. Ja sam se odmah razvela. Ne znam zašto“, priča dalje Gordana o godinama pred sumrak.

Njena majka koja je preživela Prvi svetski rat u Paraćinu, gde se Gordana rodila, rekla je da nikad neće više preživeti okupaciju. Porodica je na početku Drugog svetskog rata pošla za Ameriku, ali 7. decembra, baš na Gordanin rođendan, Amerika je ušla u rat, te je tako ona ostala da živi u Portugaliji.

Tamo je živela u kući koja podseća na zamak, puna umetnina koje je Gordana obožavala.

„Prvo smo kupili taljige i konja koji se zvao Bitanga. Imali smo i krave, piliće, pse. Uvek je život težak kad čovek nije u svojoj zemlji, ali Portugalci su uvek bili ljubazni. I još uvek osećam da nisam u svojoj zemlji, ali nisam htela da tamo idem. Ostala je slika naše kuće, ostala je slika našeg Beograda. To je bio naš prošli život.“

Gordana je s lakoćom završila pravni fakultet, nije izostala ni sa jednog bala i bila je izuzetna lepotica, prisetila se i njena sestričina Julka Skerl.

Ona međutim u Lisabonu nije imala skoro ništa što bi je podsećalo na stari život.

„U kući je bio samo poneki medaljon i slika iz Srbije koje joj je donosila tetka. Nema ni porodičnih fotografija, sve je ostalo u Srbiji i propalo. I šta da se vratim, šta da nađem, kuća mi je oduzeta, sve stvari su bačene kroz prozor. Komunizam.“

Na pitanje šta je njena porodica tako strašno uradila, pa su to doživeli, Gordana je odgovorila – to što smo imali nešto.

„Tata je imao banku i dosta kuća. I to je valjda smetalo. Oni koji to isto žele i danas, koji žele da imaju, to će jednog dana biti greh. Čovek je strašno zavidan.“

O Gordani, koja je imala osećaj za biznis i u Portugaliji otvorila čak i fabriku i bavila se turizmom, govorila je i njena sestra od ujaka Ljubica Đorđević.

„Bila je toliko lepa da smo stalno hteli da je slikamo. Kod strica smo, kod njihove kuće, igrali fudbal na njihovom teniskom terenu. Ali Gordana je bila fina, pa je igrala tenis. Kad smo išli u Crniće gde su Bajlonijevi imali i mlinove i svašta, sećam se da je volela prirodu i konje, lepo je jahala, nije se bojala da konju iz ruke daje šećer. Ljudi su bili ljubomorni jer nisu mogli da shvate kako žena može da bude i bogata i lepa i pametna. To je vrlo retko bilo.“

BONUS VIDEO: Prelepa Srpkinja Marija je buduća zvezda Meksika