Kako može da bude jednoj majci kad joj lekari odmah po porođaju kažu da beba neće dočekati svoj prvi rođendan, a onda usledi trka s vremenom i potraga za novim organom koji je jedini spas, priča Jelena Dimitrijević iz Pančeva, mama malog Konstantina (4).
„Kada gledate dete koje propada i lekare koji tvrde da mu nema pomoći i pričaju kako neće dočekati ni svoj prvi rođendan, da ima pet odsto šanse da preživi – to je najteže. Da neće dočekati neophodno rešenje iz PIO fonda, niti odgovor iz italijanske klinike da nas primaju na lečenje. E, tu shvatite da ste potpuno prepušteni sami sebi i tu kreće trka za detetov život. Trka sa vremenom“, priča Jelena.
Sve stane kad čuješ – neizlečiva bolest
Prve crne vesti Jeleni su stigle samo pet dana nakon što se porodila kada je na njeno insistiranje beba iz pančevačke bolnice zbog povišenog bilirubina prebačena za Beograd, na Institut za majku i dete koji je tada bio dežuran. Ubrzo se ispostavilo da mali Konstantin ima retku neizlečivu bolest bilijarnu atreziju i da je jedino rešenje transplantacija jetre.
„Kontantan pritisak lekara da se uzalud borimo mi je davao dodatnu snagu i budio inat u meni da ćemo uspeti i da nisu u pravu“, priča Jelena šta ju je držalo u tim prvim mračnim danima.
S dijagnozom je stegao osećaj nemoći, odećaj tuge i bola, praznine.
„Tek nakon nekog vremena dolazim sebi i smišljam razne načine kako da pomognemo detetu. Tragam tad internetom i dolazim do porodice čije je dete već transplantirano i dobijam dalje smernice šta uraditi“, seća se Jelena.
Lekari samo sležu ramenima
I dok trka s vremenom traje, mali Konstantin se pati u bolnici.
„Konstantno je imao venski put, svakodnevno su ga boli tražeći venu i nanoseći mu bol. Često je boravio na intenzivnoj nezi zbog sepsi koje su dodatno otežavale i pogoršavale postojeće stanje.“
Jelena se svih tih dana hvatala za tanane tračke nade, ali sve je delovalo kao jedna velika crna rupa.
„Teško je gledati lekare i vizitu koja ide svako jutro odmahujući rukama ka nama. Samo sležu ramenima u stilu – nemamo šta da vam kažemo, kako bude, biće. Samim tim shvatite da su digli ruke i da oni prosto nemaju rešenje. Mi smo hteli da se prebacimo u Tiršovu, pre svega, jer su tamo lekari svakodnevno u kontaktu sa doktorima iz Italije, a pre Konstantina nijedno dete u 55 godina nije otišlo u Italiju iz Instituta za majku i dete. Međutim, govorili su nam da je Konstantinovo stanje tako loše da će on prvi ići u Italiju, iako u tom momentu još dvoje dece čeka put. Na kraju, mi ipak odlazimo poslednji…“
Pročitajte još:
U međuvremenu, agonija raste jer prikupljanje potrebnih papira deluje kao večnost. A mališan nema vremena.
„Neophodna dokumentacija i odobravanje Fonda je trajalo tri meseca, a četiri meseca predugih smo čekali da nas Italijani pozovu, da kažu da je konačno došao red na nas. Kada kažem četiri duga meseca, mislim na to da je bilo vreme praznika, Nova godina i Božić, a Konstantin posle toga na intenzivnoj nezi u teškoj sepsi. Tada sam prvi put pomislila da ga gubim.“
Međutim, njen heroj se izborio.
Poziv koji znači život
„Čim završite u bolnici, shvatite da vaš život više nije isti, da je sve oko vas preusmereno samo na njega i na njegov oporavak. Shvatite da je on centar svega za koji se treba boriti i da je sve drugo nebitno.“
Tolika želja i borba ne budu uvek, nažalost, dovoljni, ali srećom, mali Konstantin je dobio najlepši poklon za rođendan.
„Bio je to poziv za odlazak u Italiju. Tamo boravimo narednih godinu dana. Od momenta stavljanja na listu čekanja za organ prolazi još četiri meseca, što nam je dalo prostora da se pripremimo fizički i psihički za sam zahvat i da Konstantin dobije na kilaži ne bi li lakše podneo oporavak.“
Jelena i danas pamti da je tog 29. oktobra oko 19 sati stigao poziv koji menja život.
„Javili su da imaju potencijalnog donora. Odlazimo u bolnicu gde se odrađuju dodatne pretrage. Onda, kasno u noć dobijamo strašnu informaciju da jetra ipak nije kompatibilna s njim. Ali nakon samo dva dana, dakle 31. oktobra, takođe oko 18 sati, opet stiže poziv da dođemo u bolnicu.
I to je bilo ono što su čekali.
„Ta druga jetra je bila baš za njega i on oko 15 sati ulazi u salu na transplantaciju dugu 11 sati… E tu vam prolazi ceo život kroz glavu. Mešaju se tuga i sreća jer znaš da si za to došao, znamo da smo blizu kraja lečenja, a sa druge strane, ne znaš hoće li izaći iz sale dobro, hoće li jetra biti dobra, hoće li se sve uklopiti, hoće li to funkcionisati kako treba.“
Prošlo je dobro.
„Zahvaljujući stručnosti doktora i gospodu Bogu, on izlazi iz sale u kojoj je sve odrađeno kako treba i oporavak teče po planu. Nakon samo 26 dana od transplantacije smo otpušteni iz bolnice“, seća se Jelena kako su još dva meseca bili u Italiji.
Onda su se konačno vratili u Srbiju kao potpuno drugačiji ljudi.
„Naš život je promenjen iz korena. Ne pridajemo važnost nebitnim stvarima. Bitno je samo da smo svi zajedno na okupu, sa osmehom na licu i srećom u Konstantinovim očima.“
Doniranje organa neizmerno važno
Konstantin je sada zdrav i prav dečak koji strpljivo sa mamom i tatom ide na redovne kontrole u Tiršovu.
„Nikada nije pitao iz kog razloga odlazimo, ali mi napravimo to tako kao da nije ništa strašno, da brzo sve prođe i onda odlazimo na neko mesto koje on voli. I kao da nismo bili na kontroli“, priča Jelena kako je Konstantin danas jedan živahan, razigran i srećan četvorogodišnji dečak.
A ništa od svega toga ne bi bilo bez neophodnog organa.
„Po povratku iz Italije sam mislila svakog dana na donora, bila zahvalna na pruženoj šansi, na životu mog deteta. Jako je važno da ljudi znaju da doniranjem organa produžavate nečiji život. U našem slucaju, darujete život detetu.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
BONUS VIDEO: DAN MAJKE TROJKI
