Dobila je ime po „Kosovki devojci” i nikada nije upoznala neku imenjakinju

Sanvila Andonovič Popadić Foto: Aleksandra Petrović/Nova.rs

„Volela bih da upoznam neku svoju imenjakinju”

‘‘Tokom života prošla sam kroz sve faze odnosa prema svom imenu, od nezadovoljstva, preko ‘svejedno mi je‘, do danas, kada ga volim, jer mi je mnogo pomoglo u profesionalnom i svakom drrugom smislu‘‘, priča za Novu Kragujevčanka Sanvila Andonović Popadić (65), koja se nikada uživo nije srela sa nekom svojom imenjakinjom.

Redak je slučaj da neka osoba tokom čitavog života, nikada ne upozna svog imenjaka, a tu životnu priču upravo živi Sanvila iz Kragujevca. Mnogo je putovala, imala je bogatu profesionalnu karijeru, upoznavala ljude ‘‘sa svih strana‘‘, ali nikada se nije našla oči u oči sa još jednom Sanvilom.

‘‘To mi je velika želja‘‘, kaže nam na početku razgovora i odmah dodaje da bi volela da ovo ime ‘‘oživi među devojčicama koje se sada rađaju‘‘.

Sanvila, koju prijatelji i poznanici skraćeno zovu Sana, priča da ovaj ‘‘jedinstveni dar‘‘ koji je dobila rođenjem, duguje svojoj baba-tetki i jednom njenom dugotrajnom putovanju od Mostara do Beograda, koje se na kraju ispostavilo sudbonosno za našu sagovornicu.

‘‘Očeva tetka putovala je vozom, a pošto iz Mostara nije imala direktan prevoz do Beograda, presedala je u Sarajevu. Vreme je prekratila u Zemaljskom muzeju i tu je videla da se Kosovka Devojka zvala Sanvila. Ona je bila oduševljena tim imenom i pod takvim utiscima putovanje je dalje nastavila preko Kragujevca. Pošto se bližio termin mog rođenja, rekla je mojim roditeljima – ako bude devojčica, neka se zove Sanvila. Tako je i bilo‘‘, priča ona.

Sanvila Andonovič Popadić Foto: Aleksandra Petrović/Nova.rs

Sanvila kaže i da je danas zahvalna baba-tetki na imenu, ali otkriva da joj tokom odrastanja nije bilo prijatno da ‘‘štrči i odudara‘‘ od drugih devojčica. Prolazila je kroz faze kada je ‘‘silno želela‘‘ da se zove Mirjana ili Ljiljana, kao i većina njenih drugarica, te da joj, kako kaže, ‘‘nije bila nikakva uteha‘‘, što nosi ime iz narodne književnosti.

Iako je pravoslavka, rođena u srcu Šumadije, naša sagovornica je često bila prinuđena da odgovarala na pitanja – da li je muslimaka ili romkinja.

‘‘U početku mi je to smetalo, a kako sam sazrevala postalo mi je simpatično i zabavno. Pričala sam priču o svom imenu, o Kosovki devojci i otkrivala drugima, taj skoro nepoznat podatak‘‘, objašnjava Sanvila sa osmehom na licu.

‘‘Za posao mi nije bila potrebna vizit karta‘‘

Neobično ime, našoj sagovornici u ranom detinjstvu, stvaralo je osećaj nelagode i nesigurnosti svaki put kada se upoznavala sa nekim, ali ističe da je te ‘‘boljke‘‘ kasnije prevazišla i da je uz ime stekla samopuzdanje i samouverenost.

Profesionalno je bila ostvarena kao direktorka marketinga jedne lokalne televizije, a ime joj je bilo ‘‘zaštitni znak‘‘.

‘‘Meni zaista nije bila potrebna vizit karta. Kada pozovem nekog klijenta, dovoljno je da kažem ‘ovde Sanvila‘ i svi znaju ko zove. Nisam čak koristila ni prezime. Za sve sa kojima sam sarađivala, ja sam bila samo Sanvila i stvarno mi je ime mnogo pomoglo u karijeri‘‘, iskrena je ona.

Uz ime su išle i svakodnevne anegdote, kao i pogrešno pisanje i izgovaranje, pa nam naša sagovornica otkriva, da je bila – Sačvila, Sandila, Sanavila, te da je od nadimka Sana, često prevođena u Stana i Cana.

Priseća se i da je prilikom osveštavanja kuće pre useljenja, sveštenik pitao da li su svi ukućani kršteni i koja su im ‘‘krštena imena‘‘. Kako je ona na krštenju dobila ime Marija, to je i odgovorila, našta je sveštenik začuđeno upitao ‘‘A, Sanvila vam je umetničko ime, jel da?‘‘

To joj je, priča nam, ostalo kao simpatična anegdota, kojom je uveseljavala prijatelje.

Na kraju dodaje i da je sa ekspanzijom društvenih mreža videla da ima još žena sa istim imenom, u Americi, Kanadi i drugim dalekim zemljama, kao i da je jednom prilikom na internetu otkrila da ima imenjakinju u Beogradu. Priča i da je poželala da je pronađe i upozna, jer nikada u životu, kako ističe ‘‘nije imala to iskustvo‘‘.

‘‘Sada je moda da se vraćaju naša stara i zaboravljena imena i ja bih stvarno volela da ovo ime dobije novi život, jer je lepo i neobično. To je spoj dva znamenja, a prema narodnom verovanju Kosovka devojka je bila ‘lepa kao san i dobra kao vila‘. Ja iskreno verujem u priču da se svaki čovek formira prema svom imenu, mislim da ima mnogo istine u tome. Meni je mnogo značilo u životu i mnogo mi je pomoglo‘‘, zaključila je Sanvila Andonović Popadić.

***

Bonus video: Verovanja kod našeg naroda

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram