Teški životni izazovi je nisu sputali.
Zadovoljna.rs je pre mesec dana slavila prvi rođendan i tim povodom smo za sve naše čitateljke organizovali rođendanski konkurs, u kom smo dodelili vredne nagrade.
Naša rođendanska kampanja je imala slogan #PravaJa, a žene su nam slale svoje priče koje su otkrivale u kom trenutku u životu su shvatile snagu svog „pravog ja“.
Jedna od njih je bila i priča 46-godišnje Danijele N. koju smo upoznali i koja je sa nama podelila svoju priču.
„Danas radim kao uspešna pravnica u jednoj državnoj instituciji i kao saradnica jedne uspešne advokatske kancelarije u Beogradu, ali moj životni put nije bio lak. Od drugog razreda osnovne škole radila sam poljoprivredne poslove sa ostalim članovima moje porodice. Vikendom smo rano ustajali i već oko sedam ujutru bili na njivi. Pošto smo imali dosta obradive zemlje radili bismo do kasno popodne. Moj radni dan od drugog razreda osnovne škole do završetka srednje, trajao je po 12 sati tokom raspusta i vikendom, odnosno kada nisam išla u školu. To je nešto što se podrazumevalo, jer da bi domaćinstvo opstalo, svako je morao da da svoj doprinos.
Tada je u mojoj porodici postojalo pravilo da žensko dete mora da „sluša“ i da nema prava da izrazi svoje mišljenje o nekoj situaciji. Maštala sam o muzičkoj školi ili treniranju košarke, ali je o bilo kakvom hobiju bilo iluzorno razmišljati. To što nisam imala ni TV, ni radio, dovelo je do toga da pročitam mnogo knjiga i da naučim nekoliko jezika.
Ponekad sam verovala da se nalazim na pustom ostrvu i da moram što bolje i korisnije iskoristiti taj period – verovala sam da će taj pasivni period proći.
Nijednog trenutka nisam posumnjala u to da će se pozitivno razmišljanje, rad na sebi i učenje isplatiti. U srednjoškolskom periodu sam retko izlazila , upravo zbog problema povezanosti mog sela sa gradom – auto nisam imala, niti sam imala novac za taksi. Naravno da sam imala želju da izlazim sa svojim društvom iz srednje škole i da mi je bilo teško svaki put kada sam vikendom ostajala kod kuće. Nijedan posao nije toliko težak koliko je teška samoća, nerazumevanje bliskih osoba i odsustvo podrške onda kada vam je potrebna.
Tokom fakulteta da bih finansirala studije radila sam kao marketing producent i novinar u jednom mediju, bavila sam se i prodajom kozmetike i radila sezonske poljoprivredne poslove. Moj prosek na Pravnom fakultetu u drugoj godini je bio 9,60. Morala sam biti dobar student, jer je to bio jedini način da obezbedim sebi stanovanje u gradu u kom sam studirala.
Kada sam završila fakultet prijavila sam se na evidenciju nezaposlenih lica NSZ-a i odmah idućeg dana su me pozvali da dođem na razgovor u vezi eventualnog početka volontiranja u struci. Iste nedelje sam zaključila ugovor o volontiranju u državnom organu u kom i sada radim.
Mislila sam da ne mogu proći, iako sam imala visok prosek i poznavala strane jezike. Mislim da je Božija volja , odnosno sudbina bila, da za samo jedan dan nađem posao. U periodu volontiranja sam možda i najviše naučila jer sam se upoznala sa radom svih sektora u firmi.
Najteži mi je bio put do posla jer iz mog sela nije postojao (ne postoji ni danas), autobus do obližnjeg grada. Jedan deo puta sam po zimi, snegu, ledu prelazila biciklom do najbližeg autobuskog stajališta u susednom selu.
Deo puta između sela je neosvetljen i uvek je tu bilo pasa lutalica. Tada mi je radno vreme kretalo od sedam, a to je značilo da moram biciklom iz sela krenuti ujutru oko pola šest. Jednog hladnog jutra sam prelazila most na Moravi biciklom i u tom trenutku mi je bilo jako teško jer je kolovoz bio klizav i duvao je vetar koji je nanosio sneg. Pogledala sam ispod mosta i videla pecaroše koji pecaju u Moravi na toj hladnoći. Ja sam htela da plačem zbog svoje situacije, dok su oni bili srećni zbog svog hobija.
Tada sam shvatila da je mnogo toga u našoj glavi – promenila sam percepciju svoje situacije i rekla sebi da na ovo treba da gledam kao na jednu veliku avanturu. Govorila sam sebi da će proći i da ću se jednog dana smejati situacijama u kojima sam htela plakati.
Nakon isteka volontiranja, primljena sam na određeno vreme i nakon izvesnog vremena na neodređeno. U međuvremenu sam završila više prestižnih edukacija iz oblasti lajf koučinga, držala seminare na tu temu i dobila dosta pratilaca na društvenim mrežama.
Da bi čovek bio uspešan u životu, potrebno je puno rada, učenja i odricanja. Imajte svoje ciljeve i verujte u sebe. Čak i kada nemate podršku porodice ili kad vas okruženje ne razume. Sve prolazi, pa i ti loši periodi u životu.
Bog prati dobre, iskrene i vredne ljude. Iako su mnoge situacije delovale beznadežno, na kraju se sav trud isplatio. Svaki dan je novi početak, od vas zavisi da li ćete taj dan biti bliži cilju ili plakati i žaliti zbog trenutnih loših okolnosti. Vaš cilj formira vaš život. Vizija koju imate o sebi u ovom trenutku je sutrašnja realnost.“
Bonus video: Levoruki ljudi
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
