„Kako sam preživela tri uzastopna pobačaja“

Podeli:
Foto: Shutterstock

Aleksandra King, novinarka i književnica iz Njujorka, koja se dugo borila sa neplodnošću, za Guardian je napisala moćnu i emotivnu priču o svom bolnom iskustvu.

Njenu priču, koju prenosi portal „Bebac„, prenosimo u celosti.

„Posle trećeg uzastopnog pobačaja počela sam da pečem hleb.

Bila je to 2019. godine, u vremenu pre promena i karantinske dosade koja je razbuktala pomamu za testima koja je buknula na svim Instagram profilima, godina pre nego što su se na društvenim mrežama počele pojavljivati fotografije svežih i vrućih hlebova.

Tada je moj hleb bio jednostavno tajna navika rođena iz želje – kao što se često dešava kada je neko očajan bačen na kolena – da nešto uradim rukama.

Nisam znala ni gde da ih postavim, niti sebe, jer je moja tuga bila neispitani pejzaž, svaki gubitak dodatno je bildovao moj osećaj nesigurnosti u telu. Razmišljala sam o pravljenju hleba, još u onim danima, kaji su se činili, kao dani blaženog neznanja, godine u kojima sam verovao da dolaze moje uvek željene buduće bebe. Tada sam mislila da će one zasigurno postati debele i snažne isto poput hlebova iz komercijalne kuhinje , jer tako to funkcioniše, zar ne? Dakle, kada sam odlučila da „pokušam“ da dobijem bebu, i to se desilo odmah, nisam puno razmišljala o tome.

Ipak, deset nedelja kasnije, prva beba je nestala. Tri meseca kasnije, završena je druga trudnoća. Mesec dana nakon toga, dve linije na testu ustupile su mesto poznatoj navali krvi.

Foto: Shutterstock

Izluđujuća tuga koju sam doživela te godine stavila je glatki sjaj straha na površinu svega što sam osećala i mislila i znala. Prestala sam da se viđam sa prijateljima, ignorisala mejlove i uzalud pokušavala da se izlečim.

Izbrisala sam Instagram, sa njegovim nizom najava za bebe i trudnoće koje su bile kao vezana za svaku predstojeću sezonu ( „poseban paket dolazi nam ove Nove godine!“ , „Jedva čekam da upoznam našu malu tikvu!“ , „Predstavljamo naš prelepi božićni poklon!“); otišla sam na akupunkturu, gde sam naišla na coktanje nakon što sam isplazila jezik od previše salate koje sam pre toga pojela; prestala sam da dodirujem papirne račune (nešto u vezi sa hormonima); polovično eliminisala mlečne proizvode (zašto?) i vreme sam provodila satima ležeći u milosrdno mračnim joga studijima, gde bih tiho plakala u neobično utešnom društvu potpunih stranaca.

Moja agonija bila je plima i kratak trenutak svetlosti na obali – bilo da je to smešna šala, prijatelj u poseti gradu ili ukusni kroasan na koji bi se namrštile knjige o plodnosti – najavili bi samo podbulost, s druge strane svaka najava trudnoć́e prijatelja ili rođaka probudila bi neku vrstu divlje zavisti koja me je sramotila do srži i telefonski pozivi gde sam kao ranjena životinja plakala sa onima koji su me voleli, a koji su, zauzvrat, postali nemi i prestravljeni težinom moje teskoba.

Foto:Shutterstock

Ipak, uprkos svemu, osa na kojoj se nalazi linija tragedije / komedije shvatila je koordinate moje kuhinje u Njujorku. U mojoj rerni nema lepinja, barem ionako ne zadugo. Ali morala sam nešto da preduzmem. Tako sam ispekla desetak hlebova. Iako su mnogi propali bez ikakvog razloga, nepredvidljivi poput mojih hirovitih embriona, nisam mogao da se zaustavim. Čak i kad su podlaktice bile naborane u laktu, od svakodnevne puštanja krvi u klinici za plodnost, kada sam pokušala da vidim može li ljupka pouzdana nauka da shvati zašto moje žedne bebe nikada nisu ostajale.

Pročitajte još:

Borba testiranja trajala je mesecima, sa neviđenim zavojima na svakom koraku. Pet meseci kasnije, sanjam da razbijem čekaonicu, sa njenim preširokim nameštajem iz sredine veka, glupim časopisima i mrtvim očima ljudi koji čekaju u radnim cipelama. Volela bih da sestre prestanu da pitaju sa sleganje ramenima, bez kontakta sa očima, „Kako si“ dok se se gegaju na putu do sobe za vađenje krvi, kao da ćemo samo popiti kapućino, a ne izvaditi još neispravnije, krv bez bebe. Ali to uvek rade.

Trideset četvrtog uzastopnog dana vađenja krvi, dok poslušno podižem rukav i pokušavam da ignorišem zvuk žene koja plače preko tanke plastične pregrade, nešto je puklo u meni. Tako se sam medicinskoj sestri po imenu Dulcia, čije je prelepo lice napadnuto pegama u boji maslaca poput napupelog polena od ljiljana, rekla da „zapravo volela bi da umrem“.

Na moje veliko iznenađenje i trenutno žaljenje, ona je odložila kaiš i oči su joj se preplavile vidljivim mokrim žmarcima. Zatim pita da li verujem u Boga. Ožalošćena sam, ali i dalje kažem ne, jer ne znam. „Oh“, kaže ona, ne neljubazno. „Htela sam da ti kažem da se moliš.“

Zbog toga sam, danima kasnije, kod kuće iznenađeno shvatila da upravo to treba da počnem da radim. Klečim pored peći, sagnute glave, poput hodočasnika u svetilištu, razgovaram sa humanističkim bogom (ili boginjom, ili obojicom, ili ničim). Da kažem naglas, iznova i iznova, ‘Bože, molim te, pusti me da imam svoje dete. Učiniću sve, biću šta god trebate, šta god želite, samo molim te, pusti moju bebu da ostane.“

U ovom novom svetu u kojem živim, moja navika od kiselog testa omogućava mi savršeno ispečenu zaokruženu tačku u vezi sa bilo kojom medicinskom misterijom, najavom trudnoće ili neželjenim savetima.

„Izgleda da uopšte niste imali ovulaciju“ Hleb.

„Termin je nam je u oktobru!“ Hleb.

„Jeste li razmišljali o usvajanju?“ Hleb.

Svakom treba 18 sati, od početka do kraja i svaka vekna me oduševi, ukrašena pojedinačno, po određenom načinu kiše koji se desio tog dana. Pečenje hleba je korisna taktika za suočavanje sa depresivnim i aksiozinim, navika koja je produktivna uprkos očaju.

U potpunosti se vidim: tužna vlasnica najusamljenije pekare u Njujorku. Hercules, pravi grub hleb, bio je moj prvi pravi trijumf – okrugli, visoki integralni hleb sa savršenim udubljenjem od kukuruznog brašna.

Penelopa je izronila nakon uspešnog pokušaja postizanja pogodaka, a lišće sam zarezala u njen drhtavi mesečev trbuh otkrivajući koketne male nagoveštaje mesa koji su gledali napolje.

Najdžel je bio katastrofa, crnog dna i neobično gust.

Paralelno sa čitanjem poruka o pobačajima, počinjem da trošim vreme na ručno izvijanje niti za pečenje hleba sa mnoštvom muškaraca koji žive u Viskonsinu po imenu Dave i Mike. Jedan je od Majkova koji ističe da u Velikoj Britaniji, odakle sam ja, starter hleba nazivaju „Majkom“. Ovo me rasplače. U tom slučaju vidim sebe u potpunosti: tužnu vlasnicu najusamljenije pekare u Njujorku. Razmišljam o Gospodnjoj molitvi, jedinoj molitvi koju sam ikada napamet znala, masovno izgovaranoj u strogim engleskim školskim, uz jednostavnu molbu „Daj nam danas naš hleb nasušni“ .

Ja nastavljam da pečem, ja nastavljam da se molim.

Ispečem svoj hleb da obeležim dane. Na kraju ne znam koliko ih napravim. Ali jednog dana, čim otpustim doktora za plodnost, ponovo sam zatrudnela.

Ne usuđujem se da se nadam ili sanjam. Svaki put kad odem u kancelarijsko kupatilo, refleksno stavim ruku na usta pre nego što spustim donje rublje, predviđajući potrebu da prigušim vrisak. I dalje se osećam krivim zbog svojih kafa koje sam popila sa mlekom. Pre svakog zakazivanja lekara, klečanje u pećnici zamenjujem klečanjem na podovima bolničkih kupatila. Na kolenima u prljavštini konačno se osećam dobro. Bez greške, iza zaključanih vrata, jedno uho se nakrivilo u slučaju da se prozove moje ime, položim čelo na zapostavljene pločice i izgovaram dobru hrišćansku molitvu. Oče naš koji si na nebesima … Daj nam danas hleb naš nasušni.

Foto: Shutterstock

Dani spori dani prolaze, dosada je kao dokaz. Moj stomak ostaje ravan, ali najgore se ne dešava. Polako, polako, koža se zateže i podiže, predaje se drevnoj hemiji. Saznala sam da je beba (beba!) Devojčica. Nije je briga za moj strah. Uporna je da raste.

Na pun mesec u martu, ona se rodila, crvena poput maline, apsolutno besna, slatkog mirisa, meko i kvasno, za razliku od hleba koji ću je naučiti kako da peče.

Reći ću joj da onaj isti hleb, u koji će se jednog dana možda zagledati na kolenima, uverena da je izgubljena svaka nada. Ali neće biti izgubljena.

Reći ću joj da već sledećeg trenutka može plesati bosa uz album Graceland sa ćerkom u naručju, dok se miris iz rerne širi kroz pet gradskih blokova i govori da je neko sigurno kod kuće.

Taj – poput beba – hleb je ukusan. Ali prevrtljiv, mističan i teško savladiv. Da smo svi samo so i voda i vreme. Tako neopevani, tako teški, tako sveti.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram