Priče za tri života.
Jela je sumnjivo meso sa poda teretnog voza u Mauritaniji. Cenkala se sa ruskim taksistima u mraku Vladivostoka i spustila cenu vožnje sa 100 na 30 dolara jer „njet Amerikanka“. Makadame Namibije i Bocvane prešla je u malenom VW Polu, vozeći potpuno sama. Stopirala je kroz nedođije Malavija. Teretnim brodom došla je do najudaljenijih norveških ostrva.
Nisu u pitanju scene iz avanturističkog filma o Indijani Džonsu, već doživljaji jedne „obične“ profesorke engleskog jezika iz Beograda. Branka Babić Karajica (69) je videla 130 zemalja sveta – a većinu je obišla putujući sasvim sama.
Sve je počelo 2012. godine, kada je imala 58. godina i osetila neobičnu želju, koju je konačno mogla sebi da ispuni.
„Ranije sam putovala sa porodicom, sa decom, na godišnjim odmorima. A onda su moja deca završila školu, otišla od kuće, a to mi je dalo vremena, a isto tako i novac, jer smo isplatili njihovo školovanje. Desilo da mi se da sam odjednom poželela da pređem neku granicu peške – a to i dan danas radim, od 2012. Te godine sam iz Hongkonga prešla u Kinu peške. To mi je bilo jako uzbudljivo i od tada sam razne čudne granice prelazila pešice“, počinje svoju priču Branka za Zadovoljna.rs.
Malo je reći da je čovečanstvo upoznala sasvim izbliza, na svojim nebrojenim avanturama – a opisala nam je samo neke.
Putovanje koje je sve promenilo
Branka je na svoje prvo veliko samostalno putovanje krenula stopama svog oca – sasvim nesvesno.
„Moj otac je među prvim Evropljanima otišao u Kinu, 1971. godine. U sećanju mi je ostao taj njegov prelazak granice i te slike iz njegovih priča“, govori nam.
Putovanje po Aziji, koje je trajalo 10 nedelja, Branku je potpuno promenilo. Već tada je odlučila da će putovati najpre vozovima i lokalnim autobusima, kako bi zaista upoznala dušu jedne zemlje. A tada je otkrila da, kada si pravi putnik, moraš biti spreman na sve.
„Stigla sam u Šenžen, koji je prekoputa Hongkonga u Kini, sa namerom da uzmem voz, jer mi je taj način putovanja najbolji da upoznam zemlju i kako funkcioniše. Otišla sam u stanicu da kupim kartu, bio je ogroman red. Posle jako dugo vremena, kad sam konačno stigla do šaltera, rekla sam da hoću da idem u grad Guilin, koji je na srednjem zapadu. Tada sam od radnice saznala da voz ima tek za dva meseca. Rekla mi je samo: ‘Goodbye’ i da se sklonim“, priča nam Branka.
„Razmišljala sam: ‘Šta ću sad?’ Ostala sam sama s koferčetom na železničkoj stanici. Na kraju sam morala da idem avionom, a do aerodroma nije bilo taksija. Ušla sam u neka privatna kola, koja su me vozila satima do tamo, a sve vreme sam razmišljala gde li sam zalutala. Ali se jako dobro završilo – trebalo mi je dan, dva da shvatim da je Kina savršeno bezbedna. U avionu sam srela ljude koji su mi pomogli i sve je savršeno funkcionisalo. Nastavila sam da putujem vozom po Kini. Iz Kine sam onda otišla u Japan, pa sam se preko Koreje otišla za Vladivostok i sibirskom železnicom prešla ceo put do Moskve. Svi misle da je Transsibirska železnica jako skupa, a mene je ceo taj put koštao 300 evra – ali moraju da se uzimaju lokalni vozovi“, dodaje avanturistikinja.
Kad je završila to prvo veliko putovanje, svet se za Branku „otvorio“. Usledila su mnoga druga – ispunjena događajima koje danas rado prepričava.
Najopasnije zemlje sveta
Branka se odvažila da zađe u zemlje u koje se baš retko putuje, jer se nikada nije plašila.
Neprijatnosti koje je doživela su uvek bile sitne. Normalno, vodi računa da uveče ne ide negde gde ne treba da ide – kao i u Beogradu. Kako se ponaša kod kuće, tako se ponaša i na putu, kaže nam.
„Najuzbudljivije putovanje bilo mi je kroz Mauritaniju, gde sam išla kroz celu zemlju teretnim vozom. Ali, svi su mi pomagali. Takođe, bila sam u Papua Novoj Gvineji, koja se smatra jednom od najopasnijih zemalja. Posle mene su silovali jednu ženu i odsekli joj nekoliko prstiju. Zato je na takvim mestima ključno naći neku lokalnu osobu koja će da ide s vama. Ne mora to biti vodič – samo neko ko je odatle. Ja sam u tom selu zamolila nekog da pređe taj trek sa mnom. Mi smo sreli na treku mnoge lokalce – te iste koji su sutradan silovali tu ženu. Ali, ona je išla s dečkom i nisu hteli pomoć lokalaca“, upozorava Branka.
Za Kolumbiju svi govore da je opasna, ali ju je Branka celu prešla lokalnim autobusom, a onda je peške otišla u Ekvador – i ništa joj se nije desilo, svi su bili divni.
„I to sam spavala u nedođijama, privatnim kućama, a svi su se polomili oko mene“, priča nam.
U Najrobiju je udario neki pijan čovek na pijaci – ali to vam se može desiti i u Beogradu, napominje.
„Treba čovek da bude otvoren prema lokalnom stanovništvu, jer ne žele vam zlo. Džeparoša ima svuda“, jasna je Branka.
„Ledeni“ sever i nedokučivi budizam
Branka nas je pomalo iznenadila kada je rekla da je najmanje pomoći od ljudi dobila u Skandinaviji. Takođe ističe da je poprilično skupa, iako prelepa.
„Vi stanete i pitate nekog za direkcije, neki muzej ili hotel, a niko neće da vam odgovori. A ko hoće da vam odgovori? Emigranti. Emigrant me uzme za ruku i odvede na adresu koja mi treba. Turci, Bosanci, Sirijci – crknu da vam pomognu, dok Šveđani i Norvežani odgovaraju samo: ‘I don’t know’. U celoj Skandinaviji me užasno nerviralo to što niko neće ništa da vam kaže“, iskrena je Branka.
Nasuprot uređene Skandinavije, primetila je da se svi plaše Indije zbog higijene – ali da je to glupost. Cela zemlja je božanstvena, a ljudi su predivni, baš kao i u celoj Africi.
Branka je nedavno obišla Zambiju i Malavi lokalnim taksijima, napakovana u vozilu sa po sedmoro ljudi. Jezero Tanganjika okružila je lokalnim autobusom, pa je iz Tanzanije ušla u Burundi peške.
„Na granici vas sačekaju plesači – jer retko dolaze turistički autobusi, pa prirede koncert za svaki. Nijednog turistu nisam videla. U autobusu su ljudi pevali, delili hranu. Kao i u Transsibirskoj železnici. Tačno vidite razliku između ljudi. Kad neko otvori svoj svežanj hrane, prvo će da vas ponudi. Svakakve sam stvari probala. U Mauranitaniji sam jela sa poda teretnog voza – stavili su tanjir i jela sam s njima. Ni dan danas ne znam šta sam jela, da li su to bili neki insekti ili meso. U Malaviju su mi dali da probam miša na ražnju, koji je za njih delicij – ali samo sam gricnula rep. A u Švedskoj će neko da otvori pakovanje sušija i neće mu pasti na pamet da vas ponudi“, kaže nam.
Vrlo zanimljivu kulturološku razliku na svojoj koži je osetila i u Vijetnamu.
„Pela sam se do nekog manastira i pala, nedaleko od jedno pet-šest monaha koji su ručali. Kad sam pala, ja sam vrisnula najstrašnije jer me je zabolelo – a niko mi nije prišao. Bila sam u šoku jer sam ležala nesposobna da ustanem i urlala, a oni jedu. Istog trenutka kad su završili ručak, oni su skočili, doneli mi neke travke, namazali povredu, sredili nogu, ručno me spustili niz brdo. Pitala sam ih zašto pet minuta nisu reagovali, a oni su rekli da kad rade jednu stvar, rade je koncentrisano. ‘Kad smo jeli, mi smo jeli. Kad smo se vama posvetili, mi smo se vama posvetili i ničemu drugom’. To je bio moj prvi, šokantni kontakt sa budizmom“, ispričala nam je Branka.
Zaboravite na strah
I Branka je, kao i većina nas, ceo život putovala sa agencijama – ali se sa tih putovanja ničega ne seća, kaže nam. Samostalna lutanja zemljama van turističkih mapa naučila su je šta znači biti putnica.
„Recimo, za godišnjicu braka sam s mužem bila u Portugalu, jako povoljno s agencijom, ali se danas ne sećam nijednog detalja tog putovanja. Kad vas vode kao ovcu, vi pojma nemate šta ste videli i doživeli“, primećuje.
Samostalno putovanje zahteva pripremu, zahteva dosta vremena – posebno zbog aviona i letova. Treba se raspitati o smeštaju, ali uvek ostaviti prostora za mogućnost da sve može da se promeni na licu mesta – bez obzira što ste rezervisali mesecima unapred. Morate da budete jako otvoreni i fleksibilni, ali i strpljivi, njeni su saveti.
„Moja ključna poruka ženama je da ne treba da se plaše. Niko ne čeka da vas napadne i opljačka. A druga stvar – da li govorite jezik ili ne je potpuno nebitno. U 90 odsto zemalja u kojima sam bila niko ne govori engleski, ali se snalazite, rukama i nogama. Celu Rusiju sam prošla govoreći samo srpski. I verujte, to funkcioniše. Svet je tu da vam pomogne“, zaključuje ova avanturistkinja.
***
BONUS VIDEO: Najlepše plaže
Pratite nas i na društvenim mrežama:
