Sami sebe su zvali B&B.
Bračni par arhitekata Ljiljana i Dragoljub Bakić ili B&B, kako su sami imali običaj sebe da zovu, upoznali su se krajem 50-ih godina na studijama arhitekture u Beogradu. Ubrzo posle diplomiranja, Ljiljana dobija mesto asistenta kod prof. Svetislava Ličine, a Dragoljub nakon povratka iz vojske biva zaposlen u Enegroprojektu, gde mu se ubrzo pridružuje i Ljiljana, piše Gradnja.rs.
Bez obzira da li se radilo na projektovanju jednoporodičnog ili višeporodičnog stanovanja, vrtića, hotela, poslovnih ili sportskih objekata, arhitekte B&B su vodili računa da smisleno pristupe projektovanju, da prate najsavremenija tehnička i estetska dostignuća i naravno da autorske osobine arhitekture nikada ne potisnu u drugi plan njenu funkcionalnost.
I nije bilo važno da li se radi o malenom, prizemnom objektu ili o višespratnici, ta zgrada je uvek morala da adekvatno egzistira u prostoru i komunicira sa svojim okruženjem, tvoreći time odgovarajući vizuelni reper jednog grada ili nekog gradskog naselja. Svojim harizmatičnim pojavama u javnom prostoru odavali su utisak glamuroznih holivudskih zvezda, a u stvari su bili giganti arhitektonske struke.
Zajedno su projektovali i realizovali ogroman broj objekata u Beogradu, drugim gradovima Srbije, ali i u inostranstvu.
Ljiljana Bakić radila je uz supruga u preduzeću Energoprojekt – Arhitektura i Urbanizam. Njihovo svakako najpoznatije delo je sportska dvorana Pionir, a uz nju i ledena dvorana Pionir. Konkurs za idejno rešenje kompleksa i objekta hale Pionir raspisan je 1972. sa rokom od svega 9 dana. U Energoprojektu, Bakićima je poveren ovaj zadatak.
Kreativni tim Bakić&Bakić poznat je i po dva velika stambena naselja u Beogradu: Nova Galenika u Zemunu i Višnjička Banja. Inspirisani brdovitom lokacijom, ali i svojim boravkom u Finskoj, u Višnjičkoj Banji su zamislili naselje gotovo „planinskog“ karaktera, u toplim bojama i sa izraženim kosim krovovima. Naselje je izvedeno u dve faze, a drugu fazu stambenih objekata Ljiljana je samostalno projektovala. Nažalost, planirani sadržaji nisu nikada izvedeni u potpunosti – ni stanovi, ali ni centralne i prateće funkcije. Po projektu Ljiljane Bakić 1986. izvedeno je jedno od predviđenih obdaništa.
„Nikada nije bilo sredstava za takve stvari, ni u socijalizmu. Uvek je bilo u svim naseljima nedovršeno, sve na pola. Samo ‘nakokaš’ 500, 600, 700, 800 stanova i to je to. A gde ćeš da kupiš hleb i mleko, gde će dete da ti ide u školu, to je ostavljeno“, rekla je svojevremeno Ljiljana Bakić.
Samostalno je projektovala i Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji, a na ovom objektu primenila je sopstvene ideje o psihološkom i sociološkom uticaju i aspektu arhitekture.
„Arhitektura je sociološki fenomen. Nikakve izmotancije sa ovakvim i onakvim detaljima, nego se mora misliti na onoga ko će to da koristi. Bez te note, sociološke i antropološke, ne možeš da budeš arhitekta uopšte. Ako ne setuješ svoj zadatak u određeno mesto, sa određenim stanovništvom, odnosno karakterom stanovništva, ako ne razumeš šta treba da postigneš sa tim objektom – propala je stvar“, rekla je, a piše Centar za arhitekturu Beograd.
Arhitekturu i iskustvo bračnog para Bakić značajno su obeležili i boravci i rad u inostranstvu – u Finskoj, Kuvajtu, Zimbabveu. I u Srbiji i u inostranstvu bili su dobitnici velikog broja nagrada i priznanja.
Iako su svoja najbolja dela projektovali kao tim, Savez Arhitektata Srbije odlučio je da 1994. godine Veliku nagradu arhitekture dodeli samo Dragoljubu Bakiću, u potpunosti ignorišući Ljiljanin rad. Dragoljub se te nagrade odrekao i jednostavno nije hteo da je primi zbog takvog gesta Saveza prema njegovoj supruzi.
„Kada sam počela da radim 1962, ženama je bilo vrlo teško. Bilo je puno nipodaštavanja. Po mom misljenju žene u tadasnjim velikim biroima su uvek bile te koje su ideje razvijale, čak iako nisu od početka bila njihove. Nekada početna ideja i nije bila nešto, ali one bi je razvile do uspešnog projekta“, otkrila je Ljiljana.
Za sebe je rekla sledeće.
„Moja priča je drugačija jer sam uvek radila sa Bakićem. On se više bavio akvizicijama, pronalazio posao, a ja sam više crtala. Nisam morala sama da se probijam kroz taj svet arhitekture.“
Pred kraj života najviše je brinuo nedostatak vizije i ideja, te nebriga za našu izgrađenu sredinu.
„U suštini, moja jedina tema sada je koliko je Beograd jedan užasan grad, strašno zapušten. To uopšte ne mogu da oprostim. Time se naši arhitekti uopšte ne bave. Njima je samo stalo da dobiju zadatak da negde ‘natakare’ nešto, a u suštini kakva je cela slika Beograda nikoga ne interesuje uopšte, a to je u stvari tragedija.“
Ljiljana Bakić je preminula u julu 2022. godine, a Dragoljub Bakić nepunih godinu dana nakon nje, u februaru 2023.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
