Imala je 12 godina kad je saznala da je princeza.
Kao klinka maštaš da si princeza, u tim dečjim igrama, makar na tren. Onda ti telefonom jave da si stvarno princeza… Nije film, to je životna priča Altinaj Petrović Njegoš.
„Imala sam 12 godina kad sam saznala da sam princeza. Prava princeza jedne zemlje, za koju ranije nikad čula nisam: Crne Gore. Sve je počelo tako što je jedan crnogorski ministar nazvao kod nas u Pariz i tražio da razgovara sa mojim ocem. Hteli su da posmrtne ostatke kralja Nikole i kraljice Milene prebace za Crnu Goru. Oni su umrli u egzilu i sahranjeni su u Italiji. Pošto je moj otac jedini potomak kraljevske porodice Crne Gore, bila im je potrebna njegova saglasnost“, pričala je Altinaj za jedan švajcarski list, a prenose Vijesti.me.
Nekoliko dana potom sedela je pored brata i roditelja u automobilu ukrašenom cvećem i buljila u sve te ljude na ulicama Podgorice koji su im mahali.
Prethodno Altinaj je bila prosečna pariska devojčica.
„Bili smo jedna posve normalna porodica. Moj otac nije bio kralj nego arhitekta. Nismo živeli u palati nego u četvorosobnom stanu u Parizu. Naši kraljevski preci skoro da i nisu bili tema kod nas kući i za to je bilo više razloga. Jedan od tih razloga je bila i moja bretonska baba, koja je bila aktivni, angažovani socijalista, odavno već razvedena od mog dede, jednog nostalgičnog aristokrate iz Crne Gore. Za svog sina, a mog oca, baba je želela život bez senki prošlosti. Poslednji kralj Crne Gore, moj pradeda Nikola I Petrović Njegoš, zajedno sa porodicom je na kraju Prvog svetskog rata bio prognan iz Crne Gore. I izgubio sve što je imao. Crnu Goru je novonastala Kraljevina Jugoslavija anektirala. To traumatično iskustvo je teško ležalo na mojoj porodici i sejalo razdor. Kad je moj otac kao mladić proputovao Crnu Goru, shvatio je koji značaj njegovi preci i dalje imaju za ljude tamo, ali to ga nije preterano zanimalo jer nije imalo nikakve veze sa njegovim životom u Parizu.“
Dok im te 1989. nije zazvonio telefon.
Altinaj je ispričala i kako se osetila povodom svega toga.
„Naravno da je bilo uzbudljivo odjednom biti princeza. Ali u Crnoj Gori sam se iznad svega dosađivala. Svi ti prijemi i svečanosti, pa taj strogi protokol. Stalno sam morala da sedim nepomično i da čekam. I gde god da smo došli, počinjala je beskrajna priča. Ali ni moji roditelji ni mi, deca, nismo govorili crnogorski. Svako je tamo imao neku svoju, sopstvenu, priču o kralju Nikoli da nam ispripoveda, a kao njegovi potomci za njih, podrazumeva se, bili smo deo njihove istorije. Ali nama su svi ti ljudi bili strani: visoki, mačoisti i pomalo brutalni.“
Zanimljivo je da Altinaj svojim prijateljicama u Parizu skoro da ništa o tome nije ispričala.
„Išli smo na demonstracije protiv vlade, obožavali Pazolinijeve filmove, slušali Rolingstonse i Pixies. Pozivnicu za Bal debitankinja u Parizu sam prihvatila samo pod uslovom da uz moju balsku haljinu smem da nosim martinke. U tim zdepastim čizmama sam onda pozdravila groficu od Pariza, gospodaricu Francuske. I od svih gostiju bila po tituli najveća.“
Danas Altinaj koristi svoju porodičnu mrežu za fondaciju, koju je njena familija osnovala i koja se zalaže za kulturni i ekološki razvoj Crne Gore.
„Princeza od Monaka je u međuvremenu postala prijateljica naše porodice, a i ostali, poput kraljevskih porodica Austrije i Rusije, dalji su nam rođaci. Našeg sina smo krstili pod imenom Nikola, po poslednjem kralju Crne Gore. Ali ponekad mu tepamo sa Le Petit Prince (Mali princ).“
Tog sina Nikolu Altinaj je dobila 2009. godine sa Antonom Martinovim, ruskim violinistom. Njih dvoje su se iste godine prethodno venčali.
Altinaj je inače režiserka i spisateljica u Parizu.
Završila je škole za arhitekturu i savremenu umetnost, a za film i televiziju usavršavala se na Kubi.
Pre desetak godina odlučila je da pravi film o svemu što joj se desilo.
„Moj postupak je pre svega umetnički. Nisam samo princeza koja traga za svojim identitetom, nego i rediteljka koja je u potrazi za filmom. Ne želim da pravim film o sebi, već da prikažem svoju sliku Crne Gore, da podelim sa gledaocima svoje crnogorsko iskustvo, u kome je bilo i nekih smešnih situacija. Nije reč, dakle, o istorijskom filmu, već o porodičnoj drami u kojoj sledim tok svoje istorije i sećanja, a usput slikam važne događaje iz crnogorske prošlosti i sadašnjosti“, ispričala je Altinaj Petrović Njegoš, a prenosi kodex.me.
Tamošnji mediji su prethodnih godina pisali kako ona sve češće dolazi u zemlju iz koje potiče, znatno drugačiju od one u kojoj se rodila.
„Ja sam Crnogorka, ali istovremeno sam i Francuskinja. Odavde potičem, ali sam ovde došla iz druge zemlje, druge kulture. Često se šalim, pa kažem da sam jedna veoma prisna strankinja u vlastitoj domovini. Ta dvojnost, te dve paralelne istorije, dva paralelna jezika, porekla, kulture koje se prožimaju kroz moje biće i koje su obeležile moje odrastanje čine moje viđenje Crne Gore i poslužiće kao dve međusobno različite, a jedinstvene niti u pletu intrigantne priče o Crnoj Gori“, kazala je ona između ostalog.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
