Anita Bunčić – slikarka koja je rekla „ne“ huliganima

Njena priča 11. mar 202119:47 > 11. maj 2021 15:02
Podeli:
Grafika: Branko Gavrić/Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Za slikarku Anitu Bunčić čula je cela Srbija kad se suočila s grupom huligana koji su demolirali strip-izložbu "Novo doba" i održala im lekciju iz umetnosti. Kaže da bi ponovo isto uradila.

„Apsolutno isto bih odreagovala. Ne mogu da dozvolim da mi se pred očima odvija vandalski čin, uništavanje nečijeg rada i prostora za koji sam u tom trenutku bila odgovorna, a da stojim kao neka pokunjena i potlačena životinja“, kaže Anita u razgovoru za Nova.rs. „Pokušajem odbrane i trčanjem za huliganima sam pokazala svoj stav, da se ne plašim i da postoje ljudi koji poput mene neće tolerisati agresiju. To je i poruka huliganima da time nisu utrli strah nikome, ima i luđih od njih“, smeje se jedna od heroina koje Nova.rs predstavlja povodom 8. marta.

Kaže da bi isto tako branila svoju imovinu, komšijsku ili bilo koga ko je žrtva nekog nasilja.

„U Kapetaniji se nije dogodilo nasilje prema meni kao dežurnoj osobi jer su počinioci došli po zadatku (uništenje izložbe i svih crteža) organizatora koji je uvalio prljav posao deci i dvojici punoletnih i zloupotrebio ih. E, to je ono što je najgore! Verujem da će se istina saznati kad tad, jer u vreme ovakvog tehnološkog razvitka prikrivanje postaje gotovo nemoguće. Desila se suluda histerija na crteže koji su nastali pre 25 godina i veze nemaju sa trenutnim promatranjem aktuelnih problema satanizma, pedofilije, trgovine ljudima koji naravno da postoje i protiv kojih svi treba da se borimo, ali opasno je kada ljudi pomešaju crtež, čiji motiv je fiktivna stvar, kao horor film, sa realnošću. Opasno je kad se cenzuriše umetnost koja je tu da skrene pažnju ljudima na aktuelne probleme, a ne da promoviše iste i da se umetnici targetiraju, oni koji veze nemaju sa sistemom koji sprovodi zlodela“, objašnjava Anita Bunčić.

Anita Bunčić rođena je 1976. Magistrirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti. Vremenom, osetila je sve izazove s kojima se nose žene u umetnosti u zemlji Srbiji.

Pročitajte još:

„Problemi sa kojima se nose žene – umetnice u Srbiji su raznoliki i mogu biti i veliki, naročito ako umetnica ima porodicu o kojoj brine – e onda su još veći. Kao majka devojčice morala sam uklopiti svoje porodične obaveze sa umetničkom aktivnošću i naučiti da funkcionišem istovremeno na više frontova. U tom smislu majčinstvo me mnogo ubrzalo u odnosu na ono kakva sam bila pre toga. Finansijski aspekt za bavljenje umetnošću je nekako najveći problem, jer to je realno “skup sport” tj. poziv koji smatram da se ne bira već se dobije rođenjem. Obično ako skrenem sa tog puta desi mi se nešto, razbolim se ili slomim nogu na primer. Tu više nema nazad. Odavno sam prevazišla neke probleme kao žena u odnosu na muškarce kolege jer mi je data velika fizička spremnost i zahvaljujući bavljenju sportom, predispoziciji za plivački maraton na primer, mogu da ponesem jednako kao kolege, da vozim kombi… Tako da sa mentalne i fizičke strane ne osecam da imam veće probleme u odnosu na kolege muškarce. U socijalnom smislu mi smo ipak na Balkanu, tu muškarci i dalje imaju svoje neke “pozicije”. O tome ne razmišljam puno, više sam fokusirana na svoju borbu za opstanak“, kaže nam Anita.

O toj borbi za opstanak pisala je prošle godine Udruženju likovnih umetnika Srbije od kojeg je javno zatražila pomoć u vreme pandemije. Inače, Anita je mama sedmogodišnje ćerke, a muž joj je medicinski tehničar.

„Nakon mog pisma ULUSu dobila sam podršku od strane ljudi iz uprave, pomoć iz Fonda solidarnosti i to je bilo jako važno za mene u tom trenutku bespomoćnosti, da neko ipak brine, da nisam sama. Potom sam se uključila u debatno – istraživački program u Ulusu “Ka horizontalnosti u umetnosti” u socijalni blok, to je bio početak moje resocijalizacije posle duge pauze“, kaže Anita, dodajući da joj posebno znači pomoć jedne umetnice koju nije ni poznavala.

„To me je toliko duboko dotaklo, da mi je promenilo odnos prema stvarnosti. Shvatila sam koliko smo svi u suštini jedno, koliko smo povezani, kao jedan savršen organizam u kome smo mi samo male ćelije. I koliko takozvani “efekat leptira” radi. Jedan mali zamah tih tananih krila promeni strujanje vazduha koje promeni nesto sledeće. Tako i jedan gest pun ljubavi i humanosti promeni život jedne porodice, koja će pomoći nekom drugom“, podvlači slikarka.

Foto:Privatna arhiva/Anita Bunčić

Što se tiče njene umetnosti, ovih dana je, kaže, bila na obuci za slikanje za animaciju za jedan poljski film. „A već je počeo da me okupira poriv da nešto stvorim, neku novu gestualnu apstrakciju u prirodi pošto je tu jedino moguće da radim zbog prostornosti i slobode da zamahnem bojom bez ograničenja zidova ili slično“, ističe u razgovorui za Nova.rs.

***

Bonus video:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram