"Bila sam nemoćna, a vodila sam računa o ishrani..."
Trudnoća sama po sebi ume da nosi strahove i strepnju da li će sve biti dobro sa bebom, kako će proći porođaj… A kako je kad je tu već opasna bolest, koje misli tad prolaze kroz glavu i koliko hrabrosti je jednoj budućoj mami potrebno da održi vedar duh uprkos svemu? To zna Anđela Trajković iz Beograda (27) koja sa dijabetesom tip 1 živi skoro punih 20 godina i koja je krajem decembra prošle godine dobila dečaka Filipa.
„Dijabetes tip 1 dijagnostikovan mi je oktobra 2003. godine, kada sam imala osam godina. O toj bolesti se u mojoj porodici nije znalo. Sve je počelo kada sam se kao dete inficirala virusom koji mi je oborio imunitet. Ubrzo su se razvili i standardni simptomi dijabetesa tip 1 – učestala žeđ i mokrenje, gubitak apetita i telesne težine u kratkom periodu. Kada su me doveli na Institut za majku i dete, situacija je bila alarmantna. Tamo sam se pojavila sa glikemijom 45,5“, priča Anđela za Zadovoljnu.
Uspostavili su joj dijagnozu i insulinsku terapiju, a nov način života nije joj lako pao.
„Od trenutka kada mi je dijagnostikovan dijabetes tip 1, ja sam na terapiji insulinom. Do 2012. godine bila sam na terapiji insulinskim analozima, a od tada sam na terapiji spoljnom portabilnom insulinskom pumpom. Pored insulinske pumpe koristim i senzore za kontinuirano merenje nivoa šećera u krvi. Takođe, koristim i aparat za merenje nivoa šećera u krvi.
A kako to obično biva na ovim prostorima, nije sama bolest problem, već i ono što, nažalost, ide uz nju.
„Od samog početka bila sam svesna svoje bolesti i prihvatila sam je pozitivnog stava, iako sam u osnovnoj školi zbog nje doživljavala diskriminaciju, i od učenika, i od nastavnika i direktora škole. Potpuno je jasno da je uzrok svemu tome bio manjak edukacije, ne samo unutar moje škole već na nivou čitave nacije. Tada nisu postojala udruženja koja su širila svest o dijabetesu, nije se o tome pričalo, niti se mnogo znalo“, kaže Anđela, koja je tokom trudnoće pokrenula stranicu Slatko drugo stanje na društvenim mrežama kako bi motivisala i druge mlade žene koje žive sa dijabetesom tip 1 da mogu da imaju zdravu i pravu trudnoću i da se ostvare kao majke.
Ona priča i šta joj je prošlo kroz glavu kad je saznala da je trudna.
„Početkom maja 2022. godine saznala sam da sam u drugom stanju. Mlada sam, puna pozitivne energije i prihvatila sam lepe vesti s radošću. Znala sam da me čekaju trud i prepreke, ali to me nije sprečilo da se radujem onome što tek dolazi. Kada sam saznala da sam u drugom stanju, rezultati TSH i HbA1c nisu bili u referentnim vrednostima, iako doktori potenciraju na važnosti da sve bude u granicama normale. Onda sam se u trećem mesecu suočila sa još jednim izazovom koji je poremetio tok lečenja moje osnovne bolesti. Imala sam hematom. Iako on nije dugo bio tu, za mene je to izgledalo kao da traje čitavu večnost. Morala sam da mirujem, primala sam progesteron depo. Ali niko mi nije rekao da će mi zbog toga biti neophodna veća količina insulina.“
Naime, Anđela kaže da je veoma važno držati nivo šećera u krvi pod kontrolom jer to u suprotnom može loše da utiče na bebu.
„Jako sam se uplašila kada sam imala krvarenje početkom trećeg meseca. Nisam znala šta se dešava, ali ginekolog mi je objasnio da taj hematom nije opasan po život bebe i mene i da se reguliše terapijom. Međutim, progesteron depo inače stvara insulinsku rezistenciju na koju su ginekolog i endokrinolog zaboravili da me podsete. Meni, koja živim sa dijabetesom tip 1, progesteron depo je podigao šećer. To mi je pored svega ostalog stvaralo stres jer sam bila nemoćna da ga spustim i nisam znala šta je razlog, a vodila sam računa o ishrani.“
Ona ističe i još jedan bitan trenutak koji, kako kaže, može da joj naškodi u budućnosti.
„Tokom porođaja i nakon njega naredna dva dana skinuli su mi insulinsku pumpu, koja mi reguliše nivo šećera u krvi i samim tim nivo šećera u krvi se podigao na 20. Nakon što sam se porodila carskim rezom, u infuziju koju su mi dali dodavali su doze brzodelujućeg insulina koji sam ja koristila pre 20 godina. Glikemije nivoa šećera u krvi bile su u konstantom porastu, u rasponu od 14 do 20 mmol/l sve dok mi nisu vratili pumpu. Moj život je, na neki način, bio ugrožen.“
Zbog svega je, kaže, jako razočarana.
„Naši lekari nisu skloni promenama, kao ni dodatnoj edukaciji osoblja. Volela bih da se promene uvedu kako bi i druge mlade devojke i žene u Srbiji koje žive sa dijabetesom tip 1 i koriste insulinsku pumpu kao savremenu vrstu terapije mogle da se porode potpuno normalno, zdravo i bezbedno.“
Anđeli bi sve to palo mnogo teže da pored nje nije bila porodica.
„Od kada smo se suprug Siniša i ja upoznali, uvek je pazio na mene. Kada imam hipoglikemiju, tj. nizak nivo šečera u krvi, dešava se da ne mogu da razmišljam do tog nivoa da ne mogu da ustanem iz kreveta ili izgovorim neku rečenicu. Od kada sam se porodila, dodatno se trudi i oko mene i oko bebe. Posebno mi znači zbog carskog reza što mi uvek pomaže u presvlačenju, kupanju, uspavljivanju, dojenju bebe i ostalim svakodnevnim stvarima.“
Kaže da je danas srećna i ponosna na sebe što je, uprkos visokorizičnoj trudnoći, na svet donela zdravog i pravog dečaka i postala mama.
„Žene su zaista veoma snažna i moćna bića. Suprug, porodica i prijatelji su uvek tu da pomognu da se osećam bolje i guram dalje. Pored njih mi ništa ne pada teško. Nisam jedina koja živi sa dijabetesom tip 1 i koristi insulinsku pumpu i samim tim bih želela da pokušam da promenim neke stvari kod nas da druge devojke sa dijabetesom tip 1 ne bi morale da brinu kad pomisle na bebu.”
BONUS VIDEO: Podcast Mamazjanija, Milica Vučković: Danas je odgajanje dece lakše nego ikad
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
