Gomila garderobe, nametanje neprirodnih estetskih imperativa, nabijanje kompleksa ljudima, uništavanje životne sredine… Sve su ovo aspekti mode koji negativno utiču i na ljude i na planetu. Ove jeseni u Beogradu održana je prva revija Održive mode, na kojoj je svoju kolekciju predstavila i kreatorka Verica Rakočević. Pojavivši se pred publikom bez trunke šminke i u jednostavnoj pamučnoj odeći, poslala je jasnu poruku o značaju modne etike, čak i pre nego estetike, ali one naše lične koja se prožima kroz naš kompletan život. Sa Vericom smo zato razgovarali o njenim načinima – života, stvaranja, borbe i protesta za čistu prirodu.
Obično su nove generacije te koje u modi, ali i na drugim poljima, prve dižu glas u ime ekoloških imperativa. U Srbiji, vaša poruka o ekološkoj modi je čini se bila najglasnija, a sigurno i među prvima. Kako to?
Ako bismo posmatrali samo modni aspekt, ja se održivom modom bavim 38 godina, dakle od početka svog rada. U užem smislu, to podrazumeva prirodne materijale, dosta ručnog rada, modele koji su u malim serijama ili unikati. Zato nemam ogromnu količinu otpada, a i ono što se baci vrlo se brzo razgradi. Poliester kad baciš isti je efekat kao kad baciš plastičnu kesu, dok se parče svile razgradi u zemlji najnormalnije, jer je to vlakno prirodno. U širom smislu u održivu modu spadaju i uslovi rada radnika, to koliko su plaćeni da bi bili stimulisani da rade u toj vrsti proizvodnje. Zašto je održiva moda skuplja, ali i praktičnija? Zato što moraš angažovati znalce posla da bi oni proizveli komad nečega što će biti trajno. Dakle, održiva moda je širi pojam od onoga što mi ovde pod tim terminom masovno smatramo.
Čini se da smo tek na početku širenja svesti o značaju društvene odgovornosti brendova i kompanija. Krenuli smo bučno, ekološkim protestima koji su povukli mnoga društvena, ekološka i politička pitanja. Kako vi gledate na proteste?
Meni se ne dopada što je kod nas sve postalo politika. Čak i kada se pokrene jedna tako važna akcija za očuvanje životne sredine, tu će se uvek prikačiti neki političari koji će pokušati da ugrabe deo tog kolača. Mislim da bi najveći udarac za one koji ne donose dobre zakone i ne rade na zaštiti životne sredine bio kada bi se okupilo sto hiljada ljudi koji bi u jednom danu očistili Avalu, pa u drugom danu Divčibare, pa reke, jezera i tako redom. Onda bismo rekli: „Evo, mi smo ovo uradili za svoju zemlju, a šta ste vi uradili?“
Vi se na Avali svaki dan borite za čistu prirodu. Kako to izgleda u praksi?
Obožavam što živim na Avali. Ovde imamo jedno udruženje koje se zove Avala Green. Svakog vikenda se nalazimo i idemo da skupljamo đubre. Do sada smo skupili na desetine tona smeća! Sa jedne lokacije konkretno 27 tona, sa druge 36 tona đubreta… Imam sasvim dovoljno godina, nagledala sam se političara i neću ništa s njima. Hteli su i nama na Avali da se prikače. Javljali su se, pričali šta će oni sada da traže od Ministarstva životne sredine… Moj odgovor je tu uvek isti: „Ako hoćete nešto da uradite, možete samo da dođete na Avalu, da zasučete rukave i nosite ovo đubre“.
Ako pogledaš oko sebe, videćeš mnogo problema. Neokrečene kuće, zgradurine od po nekoliko spratova na kojima cigla viri, po šumama plastika… Gospoda koja ovde imaju vikendice sa bazenima, a koje izdaju za po 2000 evra, samo prođu kolima i zafrljače kesu đubreta nasred puta. Za mene verovatno misle da sam luda što svake subote uzimam džak i rukavice da skupljam đubre u ovom delu oko moje kuće. To je moj lični protest za životnu sredinu. Smatram da najveći uticaj na duže staze imaju primeri naše lične odgovornosti koju pokazujemo svaki dan. Svi zajedno treba da promovišemo čistu prirodu, da sadimo i čuvamo drveće, čistimo reke i planine… Umesto da čekamo druge ili očekujemo nešto, uvek možemo da počnemo svojim primerom. To su stvari o kojima možemo i moramo da pričamo.
Ako nemamo svest o tome da se đubre ne baca kroz prozor kola, koliko smo daleko od kolektivne svesti o održivoj modi?
Održiva moda je važna priča, ali pred nama je dugačak put. Pre nego što stavimo krov na kuću, mi prvo moramo da izgradimo konstrukciju te kuće. Ja sam odlučila da svakog dana i na taj krov stavim poneki crep, ali i da u prizemlju dodajem cigle, koliko god je u mojoj moći.
Ne možemo da pričamo ozbiljno o odgovornoj modi, ako i dalje imamo dizajnere koji poliester potpisuju kao svilu, što je u uređenim sistemima nepojmljivo. Mi još nemamo zakone, ni regulative koje bi to uredile, nemamo sertifikate, praktično nemamo ništa što podrazumeva dovođenje mode u okvire odgovornosti. Danas su obrade materijala takve da na dodir poliester može da deluje kao svila. Ili napišu „kašmir“, a ono zapravo ima deset odsto kašmira, a sve ostalo je vuna. Iako su to prirodni materijali, ali je prevara i isto je pokazatelj koliko smo daleko od društvene odgovornosti i razumevanja kvaliteta.
Da li globalni trend održivosti u modi vodi ka trenutku u kom će postati neumesno gomilanje odeće u pretrpanim garderoberima, a pojavljivanje na događajima svaki put u drugoj odevnoj kombinciji biti prevaziđeno?
Ako pričamo o modi, za planetu je najproblematičnija masovna industrijska proizvodnja, koja troši mnogo vode, ali i podrazumeva ogromnu količinu poliesterskog otpada. Imate takozvane „fast fashion“ brendove koji godišnje izbace više od dvadeset kolekcija odeće, koja se nosi vrlo kratko i baca. Među njima su kompanije koje su po godišnjem profitu prestigle Ferrari i Cartier. Hiperprodukcija je navodno namenjena siromašnijima, ali je i velika zamka. Prodaje se povoljan instant proizvod, koji kratko traje, jer je lošeg kvaliteta. Ljudi koji tako kupuju će za jednu sezonu kupiti tri stvari, a za taj novac su već mogli da kupe nešto kvalitetno što bi im trajalo dugo i što bi uvek mogli da kombinuju i nose. Instant odeća uglavnom posle prvog pranja gubi svoju atraktivnost, pa se baca ili se besmisleno gomila.
Niste kupoholičarka?
Nema potrebe da kupujemo i ono što nam ne treba. Neko mi je rekao da je pročitao negde da kupoholičarke duže žive. Ne znam kako neko ko je nesrećan i nezadovoljan, može duže da živi od osobe koja je u miru sama sa sobom. Kada si srećan i zadovoljan – onda si i zdrav. Prema mom iskustvu od skoro 40 godina u modnom poslu, ali i mom životnom iskustvu kao konzumenta, žena je najveći kupoholičar u trenucima nezadovoljstva. Kada je nezadovoljna, tada joj nešto fali da podigne sebi raspoloženje. Onda će kupiti novu haljinu ili promeniti frizuru. Osećala bi se sigurno mnogo bolje da ode u pozorište, ili pročita neku dobru knjigu. Nema potrebe za manijakalnom kupovinom.
Veliku pažnju je izazvala i poruka o prirodnoj lepoti koju ste poslali posle revije održive mode, tako što ste se poklonili publici bez trunke šminke. Kako ste došli do te energije kojom danas inspirišete druge?
Suština života je vraćanje izvornom sebi. To možeš samo kada nađeš mir. Imam 73 godine i taj mir sam pronašla u prirodi i načinu života koji živim. Bez obzira na godine, uvek želimo da se osećamo lepo. Mladost je sama po sebi lepa, ali to mlade žene lako zaborave. Nema potrebe da se unakažava ta iskonska lepota, koja je u svakom od nas, bila to lepota mladosti, ili lepota mudrosti i zrelosti.
Kad napuniš neke godine osvestiš lepotu koja nikad ne prolazi. Ona dolazi iz unutrašnje mudrosti, razumevanja i prepoznavanja sebe. Zato mi ne treba ništa agresivno, ni nešto što će mi menjati opis. Želim čistu kosu, negovano lice, i eventualno haljinu koja neće ići ispred mene, jer treba ja da idem ispred nje.
Videćete, čarolija zrelih godina je fascinantna, samo ako sebi dozvolite da živite u skladu sa njom.
***
Bonus video: Kako da nanesete bronzer, a kako rumenilo
Pratite nas i na društvenim mrežama:
