Vuneni oversized blejzer - najvredniji deo moje odeće.
Moja baba čuva sve, ali baš sve. Šolje koje je dobila za svadbu, pokvareni fotoaparat, stoljnjak koji je vezla sa svekrvom, papuče koje je donela sa Tare pre 4 decenije. Većina tih stvari su zaista samo podstenik na neki lep trenutak, ili period života, kada nije bila „stara i seda“, kako ona sama kaže. Ipak, na moju sreću, ta manija da ništa ne može da se baca, spasila me je bespotrebnog trošenja nekoliko desetina hiljada dinara.
Pre dve godine, u avgustu, sasvim slučajno sam ušetala u njen orman, dok sam joj pomagala da iznese gomilu igračaka koje je moja ćerka prosula po njenoj kući. Tokom velike čistke i njene nervoze jer se bliži slava, a ona ne može da prođe od meda, lopti i muzičkih stolova, otvorila sam nanizane i pretrpane stare plakare u nadi da ću pronaći malo slobodnog mesta.
Ali, desilo se nešto mnogo bolje. Ugledala sam pravo malo umetničko delo. Krojeni sako od vune, verzija ovesized modela od pre 50 godina, sa naramenicama, tankim prednjim džepovima i duplim kopčanjem.
U tom trenutku su ovi modeli blejzera tek postajali popularni, a cene onih od vune su bile teške i za gledanje. Kod pristupačnijih verzija su mi smetale naramenice – kao dve daske koje čine da izgledate potpuno neprirodno, dok na babinom blejzeru njihova širina i veličina daje onaj blagi izgled koji vas pomalo podigne i ispraie, pa odajete utisak devojke koja redovno radi jogu ili lat mašinu.
Uz to, dužina ovog lepotana je ujedno i njegova najveća prednost. Otprilike seže do pola butina – bar meni, ženi od 160 i nekoliko centimentara, ali ne na onaj način da me „proguta“ ili da upadnem cela u njega, već dovoljno da prekrije kratke suknje, ili da lagano padne preko farmerki. S tim u vezi, kada kažem da ga nosim bar dva do tri puta nedeljno, ne preterujem. Pantalone, suknje, ili šorts, samo su baza koju uobličim tek kad joj dodam babin sako.
Tome u prilog ide i njegov karirani dezen. Bež, braon, crna i žuta, sklop boja koji nigde nisam uspela da nađem, a koji se lako uklapa uz sve druge. Pa kada želim da razbijem neku od jednobojnih kombinacija ili uklopim blejzer, uvek izbor padne na ovaj komad. Zbog toga vrlo često moja mama zna da kaže da baš kao ni moja baba, ni ja ne skidam ovaj blejzer.
Mada se moda vraća, neprekidno kruži i smenjuje se, stvari koje nam masovna proizvodnja trenutno nudi traju od 10 do 15 pranja. Upravo zato ovaj sako predstavlja najvredniji deo mog ormana. Njegova održanost i dugovečnost ga čine izuzetnim, uprks činjenici da ga je moja baba stavljala u veš mašinu.
Sem toga, nijedan sako luksuznih marki ne bi imao jednaku sentimentalnu vrednost. Iza mog stoji priča, emocija i nasleđe.
„Uzela sam ga na kredit u Kluzu, bio je skuplji od moje plate, koja je tada bila oko 60.000 dinara“ – priča baba Goca, pa dodaje: „Tvoj deda i ja smo otišli da se ponovimo, i njegovo odelo je izgledalo kao novo do zadnjeg dana, a stalno ga je nosio. Više takve ne prave.“
I verovatno jeste tako. Ova verzija oversized modela od pre 5 decenija je danas retkost. Dovoljno širok da se u njenu uvek osećate prijatno, ali uz duplo kopčanje stvara uži deo oko struka, koji se kod drugih modela obično dodatno širi.
Zbog njega, uvek se malo više radujem hladnim danima. Zbog njega se osećam toplije i nežnije. On je moj tajni trik i kec iz rukava. I najlepši deo celog ormana.
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
