Neobično iskustvo novinarke.
Novinarka Fibi Mekdauel, koja radi kao urednica u The Sunday Times Style i za The Guardian je podelila intimnu ispovest o slomu svoje desetogodišnje veze. Njena ljubav iz studentskih dana se raspala, a njenu ispovest prenosimo u celosti.
„Bilo je tri ujutro i popila sam mnogo; to su dva razloga zbog kojih sam pritiskala svog 10-godišnjeg dečka pitanjima zašto me još nije zaprosio. Bili smo dobro i srećni, ludo smo se voleli, pa mi se njegovo oklevanje činilo smešno kada sam trezna, a kamoli pijana. Pretpostavljam da je moje neprestano ispitivanje na kraju pregorelo fitilj u njegovom mozgu, jer mi je tada rekao svoju tajnu.
Kada sam se probudila, on je otišao. Gledala sam njegov status na WhatsApp-u kao da je monitor srca bolesnog rođaka. Čim sam videla ‘online’, nazvala sam ga i zamolila ga da dođe kući. Da pričamo. Da odgovori na pitanja koja sam nečitko naškrabala na presavijenom listu A4 papira. Prošao je kroz vrata i seo, s licem koje je bilo maskirano strahom.
‘Šta si pokušavao da mi kažeš?’, pitala sam ga s nadom, previše svesna kako sve izgleda drugačije kada alkohol više ne oblikuje svaku vašu misao.
‘Imam problema sa rodnim identitetom. Ja se ne identifikujem samo kao muškarac’, rekao je.
Grlo mi se zadebljalo. Nisam mogla da verujem šta sam čula. Poznavala sam ovu osobu bolje od bilo koga na svetu, ali nikako nisam mogla da je povežem sa rečima koje su izlazile iz njegovih usta.
‘Ali, kako se identifikuješ?’, preklinjala sam, panično.
‘Ne znam – kao, nebinarna osoba, ili trans’. Reč je preplavila moje telo nadrealnom nevericom.
Već sam bila sigurna, hladna i odlučna: ovo je gotovo. Bili smo gotovi.
‘Zato ne mogu da budem … ne želim da budem sa ženom. Ali još ne znam dokle će to ići. Još ne znam ništa. Osim da je naša veza važnija od mog pola’.
Moja pitanja su bila suvišna. Ubrzo je moja sestra bila napolju. Pokušala sam da artikulišem zašto sam je zamolila da me pokupi i zašto imam kofer. Znala je da nešto nije u redu, naravno, ali nije imala pojma o veličini problema.
Nedelju dana u januaru, držala me je za ruku svake noći dok sam zurila u plafon, gledajući njen budilnik kako najavljuje vreme u blistavom nizu duguljastih oblika: 12.10. 2.36. 3.30. 5.05. 6.16. U 7 ujutro sam se istuširala samo da bih mogla da plačem na miru.
Moja nova terapeutkinja je bila krupna žena sa ljubaznim licem čiji naglasak nisam mogla da dešifrujem. Radila je iz staklenika preplavljenog svetlom, što se činilo razumnim s obzirom na mračnu i beskrajnu traumu koju je izvlačila iz ljudskih života.
Prosula sam priču haotično. ‘Bio je tako saosećajan kada sam imala menstruaciju. On bi praktično odjurio do prodavnice da mi kupi ibuprofen ili tampone. Da li je to zato što je želeo da ima menstruaciju?’
Njen odgovor je bio uverljivo racionalan. ‘Da je bio ljubomoran na vas, to bi se manifestovalo u ljutnji, a ne u ljubaznosti. Bio je ljubazan prema tebi jer te je voleo i nije voleo da te vidi u bolu’.
Tada shvatam da sam se fokusirala na trivijalno kako bih izbegla suštu istinu: da je osoba oko koje se vrteo moj svet nestajala, a ja sam samo zaglavljena i čekam da ode.
Odjednom je rod bio svuda oko mene, vrištao mi je u lice. Obrasci koji me pitaju da li sam muško, žensko ili ne bih želela da kažem. Svaki put kada sam koristila javni toalet, pitala sam se da li želi da koristi ženski.
‘Da sam hteo da budem lepa žena, morao bih da promenim pol kada sam bio tinejdžer. Sada se plašim da ću biti ružan’, poverio mi se.
Pominjao je hormone sa potresnom nonšalantnošću, rekavši da će sačekati godinu dana da vidi kako se oseća u vezi sa površnim stvarima – odećom, pirsingom, kosom – a zatim doneti odluku.
Pročitala sam da estrogen može učiniti muškarca neplodnim za samo šest meseci. Šest meseci! Očajnički sam želela njegovo dete, iako je impuls brzo zamenio nalet besa. Ako ja ne mogu da mu rodim bebu, onda niko ne bi smeo. I tako sam prećutno htela da počne da uzima hormone čim bi lekarski pregled dozvolio.
Čoveče, sve je bilo zbunjujuće. Poražavajuće zgodan dečko kojeg sam upoznala prve večeri na univerzitetu, sa kojim sam odrasla i sa kojim sam izgradila dom i život, koji je bio uz mene kada je moj tata bio bolestan, koji me je kupao i pravio ramen, sa kojim sam delila okean nade i snova – nije više bio moj.
Sedam meseci kasnije, ponosna sam na svog bivšeg – što je imao hrabrosti da izgovori reči i karakter da ih sledi. Ima mnogo stvari koje nikada neće razumeti o mom iskustvu, ali ima mnogo više stvari koje nikada neću razumeti o njegovom. A sada sam uverena da ćemo u ne tako dalekoj budućnosti zajedno sedeti za stolom i prisećati se naše nesavršene, velike i neukroćene ljubavi. I podići čašu za činjenicu da nikada nismo bili srećniji“, piše Fibi Mekdauel.
***
BONUS VIDEO: Pitali smo Beograđane šta misle o menstrualnom odsustvu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
