Glumica Anđelka Prpić napisala je za portal nova.rs priču o tome kako je u tinejdžerskom dobu na ličnom primeru naučila šta devojčice, devojke i žene ne bi smele da rade da bi se nekome svidele. Ovo je njena priča:
Svoja
Kada si mali, najvažnije ti je da si prihvaćen od društva i primećen kod svoje simpatije… Ako je simpatija bitna faca u generaciji, po mogućstvu starijoj, onda je i društveni status zagarantovan – dve muve jednim udarcem… Išao je u VII-2. Nekako su uvek najvažniji bili u tom drugom odeljenju, svake generacije. Ozbiljno se razmišljalo o strategiji: kako se oblači, gde visi posle škole, kojim sportom se bavi, šta sluša…
Stalno je u crnom! Ništa lakše da se uniformišem, mada sam u ormanu imala isključivo boje (zelenu, roze, ljubičastu, žutu…), desene (pruge, cveće, karo, tufne…) Dakle, ja i nisam baš neki darkerski tip. Ma, vreme je da se promenim. Mamine crne helanke, tatina tamna košulja i bingo! Nego, gde da nađem crne martinke u Požarevcu. Mama je eventualno umela da me posavetuje na temu animal printa i ravnih čizama preko kolena.
Pročitajte još:
Slobodno vreme provodi u svojoj ulici, koja je na totalno drugom kraju grada u odnosu na školu i moju kuću. Kao za inat, nijedna drugarica ne živi u blizini njegove kuće. Ne vredi! Jedini način na opravdano „slucajno“ često tuda prolazim je da konačno odem na časove teorije muzike, hora, ukratko, da više ne izbegavam muzičku školu.
Trenira košarku, na svakom odmoru sa drugarima igra basket, često je u dresu. Okej… Nemam pojma niiišta o košarci. Tata se loži na fudbal i mene je celo detinjstvo vukao sa sobom organizovanim busom na Marakanu. Imala sam dres, šeširić, šal i onaj jastučić od eko-kože za sedenje na zapadnim tribinama. Jedino koga znam je Piksi jer liči na mog tatu, Siniša Mihajlović jer je bio „kraš“ moje mame i Darko Pančev za koga sam maštala da ću se udati jer liči na Džeki Čena, a to onda 100% znači da je smešan. Pošto sam ubrzo shvatila da nas košarka neće zbližiti, htela sam da vidi da sam generalno sportski tip. Bacila sam se na intenzivno igranje između dve vatre na svakom odmoru, pre i posle škole! Završila sam sportsku karijeru dva dana kasnije sa oguljenim kolenima i čvorugom posred čela.
U muzici je spas! To će nas sigurno spojiti!
Metalika! Metalikaaaa je moj najbolji druuug! Problem je što nemam pojma nijednu pesmu. Znam, znam da je to sramota… Ali kada celo detinjstvo provedeš na svadbama od po tri dana i uz novogodišnji program RTS-a, realnost je Mira Škorić i Jašar Ahmedovski, a Lepa Brena i Džej mu dođu evergrin. Ipak, ne odustaje se. Uleće moj anđeo čuvar, moja najbolja drugarica, i spasava situaciju – od uličnog prodavca u Sutomoru donosi kasetu Metalike…
Moj poslednji kec iz rukava je bio pojava u kostimu Melanije iz školske predstave „Pop Ćira i pop Spira“. Ponosno sam paradirala školskim dvorištem, znajući da konačno predstavljam sebe u koju najviše verujem. Svoja sam na svome.
Kad ono… Muk… Podsmeh…
Prvi instinkt mi je bio da trkom uđem u salu, skinem sve sa sebe i budem ponovo ona koja će mu se možda dopasti… Lažna ja.
Srećom, ljubav je prevagnula. Ljubav prema autentičnoj sebi.
I sada kao „velika“ često upadam u istu zamku da je obaveza da se dopadam ljudima, po svaku cenu… Kakav promašaj… Ako mi je za utehu, i dalje se iz petnih žila trudim da ne izgubim sebe… Pa kome se sviđa, sviđa!
