Fantazije hrane želju.
Ako seks počinje u mozgu, ne treba da čudi što um nesvesno projektuje društveno neprihvatljive slike. Neki pokušavaju da ih potisnu, ali ono što treba da znaju je da misli nisu isto što i dela.
Nemaju svi dobar odnos sa svojim seksualnim fantazijama. Neki ih se plaše i potiskuju, misleći da su one izraz njihovog malog gospodina Hajda, tog izopačenog bića koje se ruga svim principima, moralu i ukusima. Pitajte bilo koga o seksualnim fantazijama, i većina će dati predvidljive odgovore: trojka, seks na javnom mestu uz rizik da budu primećeni, na brzaka u avionu. Ali ti ljudi govore o svojim željama, a ne o fantazijama.
Kako biste lakše razumeli razliku između želje i fantazije, pomoći će ono što seksualna terapeutkinja Valeri Taso kaže u svojoj knjizi Antimanual de sexo.
„Kada se zapitaš – šta želiš da radiš, odgovara tvoja želja. Kada se zapitaš – šta si u stanju da zamisliš, odgovara tvoja fantazija. Fantazija je želja da obučeš određenu odeću. Uzmimo jedan primer – dva je ujutru i moram rano da ustanem da bih otišla na posao. Pokušavam da zaspim, ali mi smeta muzika koju pušta moj komšija. Želim da komšija prekine. Moja fantazija je da bacim komšiju s balkona, mada ću najverovatnije pokucati na njegova vrata i zamoliti ga da utiša muziku koja me sprečava da zaspim“, piše ona.
Na sreću, samo u hrišćanstvu možete grešiti u mislima.
„Mislim da brkamo pojmove kao što su preferencija, želja i fantazija“, kaže Raul Gonzalez Kastelanos, seksolog i terapeut za parove. „Razlika je u tome što fantazija ne mora da se sprovede. To je samo po sebi zadovoljavajuće, a ako nešto želimo, a ne dobijemo, izaziva frustraciju. Generalno, fantazije koje se ostvaruju ne samo da nisu prijatne, već nas obično i razočaraju.”
„Fantazije ipak hrane želju. Oni su probe iskustava koje daju slobodu jer ih ne treba sprovoditi u praksi, delom zato što ne želimo. Zbog toga ne bi trebalo da imaju cenzuru ili propise“, kaže Franciska Molero, seksološkinja i ginekološkinja.
„Seksualne fantazije su veoma dobre za učenje, jer je mozak ‘plastični’ organ i ponekad mu je teško da razlikuje stvarnost od fikcije. A misao nije isto što i radnja. Štaviše, generalno, one su usko povezane sa prestupom, sa onim što je zabranjeno, za šta nam je rečeno da daje najviše zadovoljstva. One su na neki način oblik oslobađanja, analize i terapije, ali ima mnogo ljudi koji se osećaju krivim ako ih ne provuku kroz filter razuma. Ovi ljudi povezuju čin zamišljanja sa željom da nešto urade, a ponekad i blokiraju svoju želju ili seksualni odgovor pokušavajući da cenzurišu svoje fantazije“, kaže Molero.
U stvarnosti, ta fantazija je uslovljena uzbuđenjem, što se često dešava.
„Sećam se jedne pacijentkinje koja je maštala o vezi sa muškarcima mnogo starijim od nje, ali pošto se to nije činilo prikladnim, ostavila je po strani tu erotsku dimenziju. U ovim slučajevima, mi otvorimo raspon mogućnosti i eksperimentišemo sa drugim stimulansima, kako na nivou fantazije tako i na nivou tela“, priča Molero.
Među erotskim duhovima koji su najstrašniji, Molero navodi sledeće primere – uzbuđenje mnogo starijim ili mlađim ljudima, nekrofilija, parafilija, kao i fantazije u koje su uključeni članovi porodice.
„Ali, kao i kod snova, nije sve što sanjamo ono što bismo želeli da uradimo, a seksualno uzbuđenje je daleko od toga da bude logično, čisto ili društveno korektno“, naglašava ona.
Podaci pokazuju da biti prisiljen ili imati nasilan seks sa nekim je jedna od najčešćih erotskih fantazija kod većine žena, kao i bavljenje prostitucijom ili odnos sa više muškaraca u isto vreme. Zanimljivo je da se takve slike ne pojavljuju na listi muških erotskih sanjarenja, verovatno zato što društvo nikada nije vršilo pritisak na muškarce da ne treba da budu promiskuitetni, da moraju da ostanu pristojni ili da bi ih plaćeni seks bacio direktno u pakao.
Kao što psihoterapeut Stenli Sigel kaže u svojoj knjizi „Vaš mozak o seksu: Kako pametniji seks može da promeni vaš život“, ono što mnogi od nas ne prepoznaju (ili ako to prepoznaju, to nas pomalo plaši) jeste da fizičko uzbuđenje sa partnerom može biti manje ubedljivo od onoga što se dešava u našim glavama. U stvari, za mnoge od nas, slike, misli i fantazije koje se projektuju u našim umovima, u trenutku seksualnog odnosa, su one koje nas najviše približavaju orgazmu.
„Mešanje želje sa fantazijom nije nevino zaplitanje“, kaže Valeri Taso. Ona nastavlja: “Ako nismo u stanju da jasno napravimo razliku između onoga što smo u stanju da zamislimo i onoga što želimo da uradimo, to je zato što je neko veoma zainteresovan da pomešamo jedno sa drugim. Ako nas naši mehanizmi društvene kontrole okrive za ono o čemu maštamo i nateraju nas da verujemo da je to ono što želimo, a mi ćemo to da izvršimo čim budemo mogli, postaćemo subjekti koji se plaše sebe i kojima se može upravljati i mnogo lakše kontrolisati. Bićemo elementi kojima su potrebne velike doze morala u našim venama kako nas ‘čudovište’ naših fantazija ne bi savladalo. Moral, kao i strah, nikada nisu bili veliki ljubitelji znanja.“
Prema Raulu Gonzalesu, erotske sklonosti ne bi trebalo da nas drže budne noću.
„Muškarac može da voli da masturbira sa ženskim grudnjakom i gumenom tarantulom na grudima. Ali to je erotska posebnost koja pripada njegovom unutrašnjem jezgru i, štaviše, on nikome ne šteti ovom praksom. Sasvim je drugačije da nas fantazija natera da izgubimo san ili izazove anksioznost. To bi moglo biti nešto na čemu treba raditi.“
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
