Arijana Rouz se zaljubila u skoro dve decenije mlađeg momka, a prvi problem se javio kada se povela priča o deci.
Arijana Rouz je ispričala svoju ljubavnu priču još 2015. godine, ali se o njoj i dalje priča. Mnogi kažu da su, dok su je čitali, plakali više puta, ali bilo je i onih koji su imali potpuno drugačiju emociju.
„Ja sam imala 45, a on 29 godina. Upoznali smo se u francuskom srednjovekovnom selu po imenu Brunikel.
Nakon četiri dana rasprave odlučila sam da izađem sa njim.
Nisam mogla da mu odolim. Bio je najneobičniji partner kojeg sam ikada imala.
Bio je slikar i vajar. Voleo je rimsku arhitekturu. Gradio je svoju kuću sa dvorištem i fontanom u sredini, sa stubovima. Voleo je prirodu. Naučio me je imenima i svojstvima drveća, biljaka i cveća. Bio je izvanredan muzičar. Stvorio je sopstveni stil muzike koji je bio miks flamenka i irske muzike, i kada je svirao tu muziku, u meni je raslo uzbuđenje.
Sve na njemu je bilo izuzetno.
Nisam mogla da verujem da čovek njegovih godina, lepote i talenta može biti slobodan, a kamoli zainteresovan za ženu mojih godina.
Kako je vreme prolazilo, bio je sve izuzetniji. Nisam mogla da shvatim šta se dešava, zaista.
Mnogo smo putovali. Išli smo na gomilu festivala, gde je nastupao sa grupom „Kill the Dog“.
Nekada je svirao irsku muziku.
Išli smo i penjali se po starim crkvama.
Imao je privezak sa starim ključevima, uz koje bismo ušli u svaku crkvu.
Otvorila bih vrata, ušunjali bismo se unutra i gledali slike, i uvek sam želela da vodim ljubav tamo. Zato je počeo da me zove „puerkito“. To na španskom znači „malo prase“, jer je rekao da skrnavim sva sveta mesta u Francuskoj. Ali on nikada nije rekao ne, pa sam i ja njega nazvala „puerkito“.
Ima jedna stvar koja je bila veoma neobična kod njega, a to je da bi mu oči, kada bi ugledao decu, sijale i blještale. Jednog dana mi je odjednom sinulo i rekla sam: „Žan Mišel, da li želiš da imaš decu?“ On je rekao: „Da, naravno“, i zasijao je jače od sunca.
U tom trenutku sam samo rekla: „O moj Bože, o moj Bože.“ Srce mi je jednostavno stalo.
Čulo se kao kada Iron Man oblači svoje odelo – „Šk, šk, šk, šk, šk, šk, „, tako je tada zvučalo moje srce. Stalo je. Znala sam da je kraj. U tom trenutku sam znala da je kraj.
Vidite, ja sam imala dvoje dece. Već su bili odrasli. Volela sam svoju slobodu i volela sam svoj život.
I ni za šta na svetu nisam htela da ga lišim da postane tata.
Otišla sam kući i plakala sam celu noć. I sutradan sam ga ostavila.
Ali nije bilo gotovo.
Tri i po godine Žan Mišel i ja smo se borili da se rastavimo. Borili smo se da nagovorimo razum da nas posluša. U svojoj ludosti, on je bio spreman da se odrekne svog sna, a ja sam bila spremna da mu rodim decu. Ali oboje smo znali da to jednostavno nije moguće.
Nismo mogli to da uradimo. Ne bi trebalo to da radimo. Ne treba da žrtvujemo svoje živote na takav način.
Tako sam počela da dovodim devojke u naše izlaske u nadi da će ih pogledati. Ali on ih nikada ne bi pogledao.
Zaista nisam znala šta da radim.
Nismo mogli da se držimo dalje jedno od drugog. Plakali bismo i jednostavno nismo znali šta da radimo.
Naši prijatelji nas nisu razumeli. Naše porodice – još manje. A vreme je otkucavalo. Imala sam skoro 50 godina.
Onda sam jednog dana sedela na terasi u Tuluzu, pila, i odjednom je ona prošla. Bilo je magično. Nerazumno. Bilo je moćno. Mogla sam da osetim njenu suštinu.
Imala je crvenu kosu. Nosila je šešir od velura. Bio je to viktorijanski šešir. Malo zgnječen i mekan. Bila je najlepša.
Prišla sam joj i započela razgovor. Bila je autorka knjiga za decu.
Četiri nedelje sam imala jedinstven odnos sa njom, sve dok je nisam pozvala da dođe i upozna mog prijatelja Žan Mišela.
Kada su prišli jedno drugom, kada su im se pogledi sreli, i kada sam videla njegov osmeh, znala sam da je to dobro.
Bilo je dobro.
Dogovorila sam se da me ćerka pozove i kaže da je hitan slučaj da bih mogla da odem.
On je znao.
I zagrlila sam ga.
Zagrlio me je.
Nije me pustio.
Rekao mi je: „Ne ostavljaj me.“
Samo sam rekla: „Budi slobodan. Ostvari svoje snove. Čak i bez mene. Samo budi slobodan.”
Pa sam se okrenula, spremna da se nikad ne vratim.
Otišla sam.
Zvali su me sutradan. Zvali su me na desetine puta. Promenila sam broj telefona. Odselila sam se.
I nisam ga videla četiri godine, sve dok jednog dana nisam uzela telefon i podigla slušalicu, nazvala sam ga i rekla mu da dolazim.
Izlagao je slike je u obližnjem selu.
Dok sam ulazila u galeriju, videla sam da su prošle četiri godine, a ona prelepa crvena glava je istrčala, sa kovrdžavom kosom. Potrčala je prema meni kao da me je poznavala ceo život, sa svojim lepim zelenim očima. Na francuskom mi je rekla: „C’est toi la fee? C’est toi la fee?“ To znači: „Jesi li ti vila?“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
