Stara kuća puna uspomena iz detinjstva postala je jedna od najlepših na Kvarneru

Kuća je podignuta početkom šezdesetih godina prošlog veka, a njena današnja vlasnica, koja živi u Americi, ovde je provodila leta tokom detinjstva.

Bila su to velika porodična okupljanja, jer je deo porodice živeo na Krku, deo u Sloveniji, a pojedini članovi u Americi. Letnji dani prolazili su uz baku i deku, tetke, ujake i rođake, kupanje, zajedničke obroke, šetnje kroz šumu i bezbrižno lutanje stazama dok su dedine krave pasle u okolini.

Upravo zbog tih uspomena kuća je za vlasnicu mnogo više od nekretnine. Bila je mesto na kojem se svake godine okupljala velika porodica i prostor koji je ostao neraskidivo vezan za njeno detinjstvo.

Nakon smrti bake i deke, porodični dolasci postajali su sve ređi, a kuća je godinama ostajala prazna. Vreme je činilo svoje, pa je nekada živahno mesto postepeno propadalo. Ipak, vlasnica se i tokom tih godina svakog leta vraćala na Krk i obilazila kuću. Kroz razbijene prozore mogla je da vidi nekadašnju kuhinju svoje bake, kao i mesta na kojima su kao deca spavali i provodili dane.

Ideja da joj jednog dana vrati život zbog toga nikada nije sasvim nestala.

Presudnu ulogu u tome imala je njena dugogodišnja prijateljica, arhitektica Barbara Turčić Gajzler, koja vodi lokalni projektantski studio Marconico. Njihovo prijateljstvo traje praktično čitav život, a Barbara je godinama slušala priče o letima provedenim u ovoj kući i značaju koji ona ima za vlasnicu. Upravo je ona podstakla ideju da napuštena kuća ponovo postane mesto okupljanja i da se uspomene sačuvaju kroz novu arhitekturu.

Tako je nastala vila Mala. Ime nije slučajno - vlasnicu porodica odavno zove Mala, pa je nadimak prirodno prenet i na kuću.

Od početka obnove cilj nije bio da stara kuća postane neprepoznatljiv savremeni objekat. Naprotiv, insistiralo se na tome da se sačuva što više njenog originalnog karaktera. Zadržani su postojeći gabariti kuće i raspored fasadnih otvora, dok su arhitekte intervenisale uglavnom na završnoj obradi fasade i samim otvorima.

Najprepoznatljiviji detalj eksterijera postale su zelene drvene škure koje se jasno izdvajaju na svetloj fasadi, dok prošarani crep Mediteran dodatno naglašava primorski karakter kuće.

Važan deo projekta bila je i odluka da se, gde god je to moguće, angažuju lokalni majstori i koriste lokalni materijali. Time je kuća zadržala vezu sa mestom u kojem je nastala, ali je istovremeno prilagođena savremenom načinu života.

Iako je reč o objektu iz šezdesetih, vila danas funkcioniše gotovo samostalno. Vodom se snabdeva iz cisterne, dok se električnom energijom snabdeva iz sopstvenog sistema za proizvodnju struje. Okućnica je oblikovana kao mediteranski vrt koji se postepeno stapa sa šumom koja okružuje kuću.

Najveća vrednost projekta možda se najbolje vidi upravo u odnosu kuće i prirode. Granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora gotovo da ne postoji. Kuća se najveći deo vremena drži otvorenom, pa natkrivena terasa sa letnjom kuhinjom funkcioniše kao produžetak dnevnog boravka.

U samo 80 kvadratnih metara smešten je kompletan sadržaj potreban porodici. Centralni deo enterijera čini otvorena celina dnevne sobe, trpezarije i kuhinje. Iznad nje se nalazi galerija sa prostorom za spavanje namenjenim deci, dok se uz glavni dnevni prostor nastavljaju još jedna soba i kupatilo.

Enterijer prati istu nenametljivu logiku kao i spoljašnjost kuće. Dominiraju prirodni materijali, topli tonovi drveta i boje koje ne konkurišu pejzažu.

Posebna pažnja posvećena je podovima. I u enterijeru i na spoljnim površinama korišćene su iste pločice u tonu istarskog kamena, čime je dodatno ublažena granica između kuće i terase. Unutrašnja i spoljašnja vrata izrađena su po meri kod lokalnog stolara, i to od punog drveta.

Jedan od najupečatljivijih elemenata enterijera je otvorena krovna konstrukcija sa starim drvenim gredama. Korišćene su grede stare oko jednog veka, pa drvo prostoru ne daje samo vizuelnu toplinu već i karakter koji je teško postići novim materijalima.

Nameštaj je biran od različitih proizvođača, ali u doslednoj paleti prirodnih tonova drveta. Slike, predmeti i dekorativni detalji odabrani su tako da podsete na neko ranije vreme i sačuvaju atmosferu porodične kuće kakva je nekada bila.

Obnova je imala jedan važan cilj - da kuća ponovo postane mesto na kojem nastaju porodične uspomene, piše Dom i dizajn.

Deca današnje vlasnice sada provode vreme na istim mestima na kojima je ona nekada odrastala, a terasa sa pogledom na prirodu ponovo je postala mesto porodičnog okupljanja. Kuća koju su njeni baka i deka sa mnogo ljubavi podigli početkom šezdesetih tako je, nekoliko generacija kasnije, dobila novi život.

Vila Mala danas zato predstavlja mnogo više od uspešne rekonstrukcije stare primorske kuće. Ona je primer kako arhitektura može da sačuva tradiciju, a da prostor ipak prilagodi novom vremenu. Stari gabariti, lokalni materijali, zelene škure, drvo i mediteranski vrt ostavili su kuću čvrsto povezanu sa Krkom, dok su novi sadržaji omogućili da ona ponovo bude ono zbog čega je i nastala - mesto za porodicu.

Nekada napuštena i tiha, danas je ponovo puna života. A možda je najveći uspeh ovog projekta upravo to što se, uprkos potpunoj obnovi, u njoj i dalje može prepoznati kuća bezbrižnog detinjstva.