Ušuškana u zemlju, nevidljiva s puta, otvorena ka reci.
Poseta Zemunu u jesen prelep je izlet u gradić na Dunavu prepun fantastičnih arhitektonskih zdanja. Tamo, tik uz reku i s pogledom na nju nalazi se jedan arhitektonski biser koji je nemoguće uočiti sa ulice.
U tihom zelenom kutku ovog dela Beograda stoji kuća – gotovo nevidljiva spolja, a prirodi i reci otvorena iznutra. To je zemunska zemunica Ljudmile Stratimirović, diplomirane scenografkinje i dizajnerke, žene koja je sa svojim suprugom Dejanom Ubovićem osnovala prvi nezavisni Kulturni centar Grad, mesto u kojem pulsira kultura prestonice.
Želeli smo uživo da vidimo kuću koja podseća na kuću hobita do koje se stiže putićem kroz baštu, kuću koja deluje kao da je „ugrađena u brdo“, nema fasadnih zidova, a na mestu krova stoje zemlja i trava.
Ushićeno pitam Ljudmilu kako su uspeli da ugrade kuću u brdo.
“Nismo ugradili kuću u brdo! To je čudan prevod jednog novinskog teksta, rekla bih, sa ruskog. Kuća je prekrivena zemljom. Prvo smo sklonili zemlju, sagradili kuću i onda vratili zemlju. Tip kuće je zemunica.”
Za neupućene, zemunice su kuće ukopane u zemlju, najraniji tip ljudskih kuća poznatih arheolozima. A Ljudmilina kuća napravljena je na ravnom zemljištu gotovo na obali Dunava, u krajoliku koji jako podseća na primorje, na prirodnu oazu za bekstvo iz grada.
“Moj deda i njegov brat kupili su komad zemlje u Zemunu pre Drugog svetskog rata. Onda je posle rata to oduzeto porodici, pa je bio ubačen neko da tu živi… Parče bašte smo mogli da koristimo tek negde osamdesetih. To je uvek bila bašta u koju nas je tata dovodio da sadimo nešto i okopavamo. Sećam se kada je bilo puno jagoda, kukuruza… Sada ja pokušavam svake godine da imam baštu”, priča nam Ljudmila.
A od koga potiče ideja za jedan takav poduhvat? Ljudmila kaže da su kuću osmislili i realizovali porodično.
“Moj otac je oduvek želeo da napravi zemunicu u Zemunu. On je vrlo originalna i zanimljiva osoba. Uvek je imao ideju da napravi kuću koja je što više ekološka. Moja mama je arhitekta. Snaha je takođe arhitekta i radi projekte, ujak je jedan od naših poznatih statičara. Tata i ja smo osmislili plan prostorija i izgled, a svi su nam onda pomogli svojim znanjem… To je baš porodični projekat”, kaže umetnica, čiji je otac profesor Ivan Stratimirović, inženjer tehnologije, potomak slavne srednjovekovne srpske plemićke porodice.
Zemunica podseća na modernu arhitekturu druge polovine 20. veka, građena je tako da bude energetski efikasna i ekološka, a korišćeni su materijali koji su tada mogli da se nabave… Projektovana je jednostavno i udobno – leti je prijatno rashlađena, zimi ušuškana i topla. Gradili su je dugo tokom devedesetih, a počeli u njoj da žive posle bombardovanja 1999. godine.
„Kuća ima oko 140 kvadrata. Projektovana je u obliku ćiriličnog slova П. Svaka prostorija ima prozore i prilično je svetlo. Dnevna soba i spavaća soba. koje gledaju na dunavsku stranu. imaju velike prozore, dečje sobe su bočne na suprotnoj strani i takođe imaju veće prozore, dok kuhinja, kupatila i gostinjska soba imaju manje prozore ali sasvim dovoljne da uđe dnevno svetlo.“
Ulazna staklena vrata daju dovoljno svetla u manjem predsoblju, tu je zatim trpezarijska zona i raskošna dnevna soba s kaminom i izlazom na prostranu terasu. Sa leve strane su vrata koja vode u privatniji deo kuće: kuhinju i spavaće sobe. Enterijer izgleda eklektično. Puno je knjiga, nameštaja iz prošlog veka, puno savremenih umetničkih predmeta. Glavni ukrasi trpezarije jesu masivni starinski sto i kredenac, nasleđen od bake. Na kredencu je kolekcija retro igračaka.
“Da, ja ne volim super nove i moderne prostore. Čini mi se da su takvi prostori već posle godinu dana totalno demode 🙂 Ja se ne bih dobro osećala u takvom prostoru, više mi je to za hotel. Ja volim da postoji neka zanimljiva atmosfera u prostoru, da se oseća da se tu živi, da je prostor namenjen svakodnevnom životu. Ne volim da je sve na daljinski ili da je dizajnirano tako da svaki neplanirano ostavljen detalj, poput jakne, ili ključeva, ili dečije igračke, narušava čitavu zamisao. To je meni previše zahtevno i nema dušu. Volim da kombinujem razne stilove. Volim da ubacim stari nameštaj.“
Zvezde enterijera su komadi za koje mnogi mladi ljudi ne bi ni znali kako se zovu niti kako izgledaju – kredenac, kanabe, kamin.
“Ja volim da čuvam te stare stvari. Kamin mi se uklapa u ovakav tip kuće, nije kamin za stan, ali ovde kod nas jeste, tako se grejemo:). Imam nameštaj koji sam dobila od bake. To je bio njen miraz. Komoda i kredenac rađeni između dva svetska rata, u stilu koji mi se kada sam bila mlađa nije mnogo dopadao, bio mi je previše glomazan, ali u ovom prostoru se odlično uklopio i zaista došao do izražaja. Skupljala sam puno fotelja po otpadima kada smo otvarali KC Grad, pa sam neke zadržala. Sa mamom sam birala ćilime u Moskvi tokom devedesetih na buvljaku. Imam puno knjiga o umetnosti koje pomalo sakupljam. Svi komadi imaju neku priču, od porodičnih do komada koje sam nalazila na napuštenim lokacijama gde smo organizovali neke događaje.”
Očito je da Ljudmila kao secnografkinja dobro spaja staro i novo. Ova umetnica je neke komade sama preuredila. Oslikala je neke detalje za sobu starijeg sina i spavaću sobu… Oslikala je staru komodu u dečjoj sobi kada su bili mali…
Jedan od novijih komada nameštaja je stari orman od porodičnih prijatelja koji je stajao kod roditelja – malo ga je preuredila, pa je postao kredenac za muziku, knjige, komade keramike. „Volim da sredim stare komade nameštaja”, kaže.
Ipak, postoje neke stvari koje se Ljudmili sviđaju u savremenim enterijerima – na primer, kada su čisti i kada kombinuju jednostavne forme sa nekim specifičnim komadima koji nisu supermoderni. Dopadaju joj se kako se sada vrlo svedeno i jednostavno rade rešenja za kupatila.
Takođe, slike i likovni radovi su centralni deo enterijera nekih prostorija. Ljudmila i njen suprug se godina bave izlaganjem umetničkih dela u galeriji KC Grad, a u svom enterijeru uspeli su da postignu idealnu ravnotežu između vintidž predmeta i dela aktuelnih mladih umetnika – u dnevnoj sobi akcenat je na slici srpske slikarke TKV.
„Ja imam malu umetničku kolekciju, pa su na zidovima kod nas uglavnom radovi umetnika sa kojima sam sarađivala i čije sam radove ili dobila ili otkupila. Jako se zanimam za brut art (naivnu umetnost), pa mali deo te kolekcije stoji na zidovima. Ponegde sam okačila i moje stare slike.“
A kako ljudima predlaže da ukrase stanove i zidove ako nemaju vredna ulja na platnu:
„Mogu da nabave odlične printove i ilustracije. Ja na primer volim ilustracije Monike Lang, Imelde Ramović i Iskre Zauvek. Može da se oplemeni prostor oslikanom dekoracijom.“
I na kraju – dvorište, bašta s pogledom na Dunav. Reka i mir. U dvorištu ljuljaška razapeta između stabala… Par koji vodi najurbanije mesto u gradu živi u skladu s prirodom.
Kako se dolazi do takvog sklada?
„Imala sam sreću da su mi roditelji omogućili da živim na ovakvom mestu. Fali mi nekada naravno užurbanost centra grada, ali baš tako kao što si primetila odlična je kombinacija. KC Grad je pun aktivnosti, programa, umetnika, muzičara, publike… A onda ovde u kući mogu da nađem mir i da gledam u Dunav i slušam ptice, sretnem ježeve, fazane, detliće, svakog proleća pupavce… Imamo i tri mace i tri kuce i pokušavam da napravim baštu. Volela bih da sam uspešnija pa da se hranimo iz bašte… Čak sam razmišljala da nabavim i kokoške, ali nisam sigurna da bi komšijama bilo drago.”
BONUS VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama:
