Sve u ovom enterijeru je made in SFRJ/Yugoslavia, a sitnice koje su Jugoslovenima bile lako dostupne bude uspavane emocije.
Kada sam pre nekoliko godina za potrebe jednog teksta na sajtu AirBnb slučajno videla prostor „Vintage, Cozy & Chic Mid Century“ – bila sam fascinirana. Kao da sam se vremeplovom vratila u prošli vek, pa u detinjstvo i dnevnu sobu komšinice ili bake. Još veće iznenađenje bilo to što prostor koji postoji u Beogradu, tu iza ugla, u centru, na Dorćolu, može da poseti samo neko ko prestonicu posećuje i potrebno mu je konačište.
Budući da je od pandemije veoma popularno skoknuti u „neka bolja vremena“, setila sam se tog prostora i uspela da uspostavim kontakt sa osnivačem i autorom koji je osmislio svojevrsni muzej u kojem može da se spava, pije kafa iz vintidž šoljica iz vremena SFRJ, okači sako na ofingeru sa logom jednog tekstilnog preduzeća iz Jugoslavije.
Njegovo ime je Mario Milaković, diplomirani dizajner kostima, master kulturologije, doktorand na Fakultetu organizacionih nauka, serijski preduzetnik nekoliko zapaženih i nagrađivanih projekata i pasionirani kolekcionar i čuvar jugoslovenskog kulturnog nasleđa, čovek koji je osmislio projekat Yugodom – u koji je spakovao emocije, uspomene, sećanja, socijalizam, detinjstvo, 1. maj, 29. novembar, smeđi nameštaj, narandžaste lampe, muziku, kinematografiju, gramofon, mnogo ljubavi, buvlju pijacu, postere, šoljice i tacne…
Spakovao je toliko toga da sam ga spopala rafalom pitanja vezanim za enterijer: kako je došao na ideju, šta ga je inspirisalo, ko mu je pomagao, gde je našao komade nameštaja, a tapete, gde je sve proizvedeno… A onda me je usporio i počeo.
Ne jugonostalgija već jugoslovensko kulturno nasleđe
„Prostor ili studio, odnosno garsonjera, koji ste videli na AirBnbu deo je projekta koji se zove Yugodom i evo sad u oktobru biće deset godina kako sam ga započeo. Uredio sam prvo jednu sobu, pa drugu, treću, vremenom su nastale dve fizički odvojene jedinice, tako da sada imamo ono što se zove Yugodom studio i Yugodom Suite Studio je garsonjera, soba sa čajnom kuhinjom i kupatilom, a Suite je dvosoban stan, dnevna soba, spavaća, čajna kuhinja, kupatilo s kadom, terasa. Veće grupe gostiju mogu da iznajme oba prostora, to nam je Yugodom Super Suite“, počinje Mario priču o projektu kojem je potpuno posvećen deceniju, pa naglašava:
„Na početku želim da naglasim da ja sebe ne smatram onim što se naziva jugonostalgija. Zapravo, imam veliki problem sa tim pojmom jer on bukvalno može da znači sve i svašta. Ne volim da me neko zove jugonostalgičarem jer ljudi imaju svoje, različite interpretacije značenja tog pojma. Ja sam kratko, kao dete, živeo u Jugoslaviji, moja sećanja na tu zemlju su ograničena – i uglavnom su pozitivna jer sam, između ostalog, i bio mali. Zato ne mislim da imam pravo da pričam o autentičnom jugoslovenskom životom iskustvu jer sam o njemu slušao od roditelja, deda, baka. Ali ono što za mene jeste značajno i što jeste moja inspiracija jeste jugoslovensko kulturno nasleđe. Želim da napravim distinksciju između jugonostalgije i ljubavi prema određenom kulturnom nasleđu, tj. u mom slučaju prema određenoj vrsti industrijskog dizajna iz dela tog perioda.
Kada kažem kulturno nasleđe, prvenstveno u kontekstu Yugodoma mislim na dizajn, dizajn nameštaja, mislim na kinematografiju. Projekat sam na nekom simboličkom nivou posvetio jugoslovenskoj radničkoj klasi. Zašto? Zato što radnička klasa u svakom društvu, u tom, u ovom danas, čini mi se verovatno i u nekom budućem nažalost, uvek će biti samo(neka) brojka, nikad neće imati ime i vrlo retko će joj pripadati bilo kakve zasluge. U kontekstu Yugodoma – sve što je napravljeno napravljeno je zahvaljujući jugoslovenskoj drvnoj industriji, zahvaljujući dizajnerima koji su tu radili, koji, za razliku od današnjih, nisu bili nikakvi superstarovi nego su samo odlazili na svoj posao, verovatno isto kao i oni radnici koji su pravili i sastavljali delove stolice i kreveta, vraćali se kući u tri.“
Sve poizvdeno u SFRJ
Zato se Mario trudio da, što se tiče dizajna, ispuni zahtev, iako to nije bilo sasvim moguće, da sve bude made in SFRJ, a da s druge strane zadovolji savremene zahteve udobnosti i kvaliteta. Priča nam da su se standardi do danas malo promenili (famozni JUS), te da su kreveti iz Jugoslavije kraći jer su ljudi u međuvremenu postali viši…
„Dakle, sav nameštaj koji vidite, fotelje, stolice… proizveden je u SFRJ, izuzeci su neke stvari koje sam dobijao na poklon koje su imale neku sentimentalnu i narativnu vrednost za građane i građanke SFRJ, recimo ako je neko odlazio u Trst i kupio neki ventilator, za njega izdvojio značajnu svotu novca tada i koristio ga decenijama… smatrao da takav predmet zaslužuje mesto u Yugodomu jer rekreira kako jugoslovenski životni prostor tako i autentično jugoslovnesko životno iskustvo iz tog perioda.“
Kako je dolazio do nameštaja?
„Krenuo sam od nekolicine stvari koje smo imali u porodičnom domu, ali toga nije bilo mnogo. Onda sam širio krug na prijatelje i poznanike, bio redovan na svim buvljacima, Zemun, Pančevo, Novi Sad, Požarevac. Inače sam kolekcionar, volim da skupljam stvari i oduvek sam nešto sakupljao, volim atmosferu buvljaka – smatram je vrlo ljudskom, životnom i demokratskom, tako da mi je to pre svega bilo zadovoljstvo, nekih godinu dana sam intenzivno sakupljao stvari… Koristio sam sajtove za kupovinu Halo oglase, Limundo, Kupindo. Volim sve da podelim, pa ukoliko će moje iskustvo nekom biti korisno, ja sam srećan. Kopao sam po prodavnicama polovnog nameštaja, ima ih dosta na periferiji Beograda. Nažalost, kao što je slučaj sa većinom radnji polovne odeće, tako i u njima ljudi kupuju uglavnom zbog nedostatka novca. Na takvim mestima nalazio sam neke zanimljive komade“, priča naš sagovornik.
Spaseni komadi stari 50 + godina
Kaže da većina njih nije izgledala kao što sada izgleda. Mario je sam kroz projekat dosta toga učio u hodu i shvatio da sa malo ili malo više truda i sa spremnosti da eksperimentiše može da nauči nešto novo, dosta toga može i sam da uradi, pa je svoj rad kombinovao sa pomoći profesionalaca, te je svim stvarima vraćen stari sjaj.
„Sav nameštaj je iz pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, minimum je star 50 plus godina, i uz malo osvežavanje i ljubav koja mu je data produžen mu je život bar za još nekoliko decenija, a nameštaj koji mi danas kupujemo i plaćamo aktuelne tržišne cene ne može po kvalitetu, a po mom mišljenju neretno ni po dizajnu, ne može da se poredi sa nameštajem iz SFRJ. Naravno, vodio sam mnogo računa o higijeni i čistoći, svaki mebl koji je mogao da spase, ja sam ga spasavao, a kad to nije bilo moguće, menjao sam za novi koji bi stilom podsećao na epohu. Mebl je potrošan, a ja ne volim da nešto izgleda pohabano, istrošeno“, osvrće se kreator prostora iz prošlosti.
Iako Yugodom po konceptu i nazivu jeste „boravišni muzej“, on nije klasičan muzej – već muzej u kome gosti treba da žive i da koriste sve što se u njemu nalazi.
„Trudio sam se čak da i one stvari koje su potrošne, lomljive, poput šoljica, tanjira, viljušaka, kašika, svega što je bilo moguće da se pronađe, ja saM pronašao i ostavljao na korišćenje svojim gostima. Za deset godina neke stvari su se slomile, razbile, ali to je deo života kada koristite stvari koje nisu zatvorene u vitrini. Draže mi je da je neko to koristio, pa makar se razbilo, a to sigurno nije bilo namerno“, kaže Mario – tada se setih da ga nisam ni pitala čime se bavi.
Na Dalekom istoku shvatio koliko je važno lokalno nasleđe
„Završio sam Akademiju umetnosti, odsek kostim, Ali nisam se nikad time direktno bavio. Boravio sam tokom studija u Indoneziji. Ubrzo posle studija otišao sam na dvogodišnju stipendiju u Tokio, u Japan, gde sam radio postdiplomsko istraživanje iz proširenih medija, oba puta bio sam stipendista tamošnjih vlada. Boravak u Japanu i Indoneziji pomogao mi je da shvatim, posebno kad sam započeo ovaj projekat, da su svi smeštajni kapaciteti kod nas ili kopija nečega što već postoji ili direktna franšiza. Mi vrlo malo koristimo lokalne resurse. Ako ih i koristimo, to su etno-sela, za koje obično nije urađeno adekvatno istraživanje. Mi vrlo malo i retko koristimo lokalno nasleđe, ili ga se stidimo ili ga forsiramo na nekritički način.
Ja sam u ovom projektu pokušao da iskoristim dizajn moderne – mid century modern, koji smo mi u vreme SFRJ pratili sa zakašnjenjem, ali ipak smo pratili ono što se dešavalo u severnoj Evropi i Severnoj Americi, prilično se verodostojno time inspirisali, ugledali se, I vrlo kvalitetno to radili, tako da se tu razvilo nešto što se zove dizajn jugoslovenske moderne. O Jugoslaviji postoji ili prilično idealizovana slika ili pak previše kritična. Ja ne stojim ni na jednom ni na drugom mestu, jer uzimam ono što za mene ima vrednost i ono što je meni inspirativno i, između ostalog, i zbog toga nisam jugonostalgičar. Ne smatram da su tada stvari bile potpuno ispravne, niti da su bile potpuno loše. Mi stalno živimo u polarizovanoj realnosti“, ne želi Mario da upliće socijalna kretanja u priču, a onda ističe kako ga je boravak u inostranstvu inspirisao da razvije lokane ideje.
„Poželeo sam da ljudima koji dolaze u Beograd pružim nešto što će biti lokalno iskustvo, ali da to bude i nešto što je meni zanimljivo, nešto što ja volim. Kada sam živeo u Japanu i kada sam video na koji način oni tretiraju drvene kuće stare 500, 600 ili 700 godina koje su savršeno prezervirane, gde još postoji određen broj ljudi koji i danas zna da napravi krov od slame, nekako sam poredio prostor sa kog dolazim i shvatio da mi stalno pričamo o očuvanju tradicije, a zapravo ne znamo ni šta se desilo u poslednjih sto godina, a da ne pričamo o tome kako neretko ne znamo kako se rade stare stvari i zanati. Danas postoji trend jugoslovenskog dizajna, pre deset godina, kada sam počinjao projekat, to je bilo vrlo oskudno, u Knezu ste mogli da kupite sliku sa likom Tita, crvenu petokraku ili SFRJ zastavu, i to je to, a kada je reč o vrednovanju dizajna ili nameštaja, to nije postojalo. Drago mi je da se stvari pomeraju, a postoji i te kako još prostora za veću popularnost svega toga. U Berlinu, recimo, postoje prodavnice nameštaja isključivo iz tog perioda, pa kad vidite koliko on košta, onda shvatate koliko je to popularno.“
Dizajn koji budi emociju
Na našu konstataciju da je pandemija širom sveta kod ljudi pojačala osećaj nostalgije za nekim boljim vremenima, Mario kaže:
„Ja svakako jesam nostalgičan, kao i svako drugo ljudsko biće, i prema onom što je bilo juče, i pre godinu dana, i pre deset godina, samo sam veoma oprezan sa upotrebom pojma ‘jugonostalgija’, kojI je kIdnapovan, a ponekada čak i zloupotrebljen, mnogo je bliži pojam ‘postjugoslovenstva’ – taj pojam preispituje sve stvari koje su ostale nakon raspada SFRJ, a koje su imale uticaj na ljude koji su nastavili da žive na ovim prostorima i ljude koji su se tu potom rodili, a na koje je ta kultura nastavila da utiče“, priča Mario, a ja po glavi vrtim kako je sve iz tog vremena veoma živo u mojoj glavi, pa se pitam kako ljudi reaguju.
„Kada sam priču pokrenuo, nisam znao na kakav će to odziv da naiđe. Krenuo sam skromno od jedne sobe, bez biznis plana, to nije bila neka investicija… Mislio sam više ‘hajde da probam, pa videćemo’. Da sam previše razmišljao, verovatno ne bih ništa uradio. Na početku imao sam kontakt sa svakim gostom koji je dolazio, što je bilo vrlo dragoceno jer sam direktno dobijao fidbek od ljudi koji su tu boravili i iz njihovih reakcija video da su one pozitivne, kako sve te stvari kojima sam ja davao značaj, svi ti detalji, pre svega estetski i vizuelni, ali i moja potreba da svakom gostu ostavim vodu u staklenoj flaši, a ne u plastičnoj, jer to odražava moju ekološku svest i vrednosni sistem, pa da ostavim dve čokoladice ‘najlepše želje’ jer mi se dopada njihov dizajn, ali i ukus, pa da to ne ostavim tek tako banalno, već u staklenoj vintidž posudici koja je naravno made in Yugoslavia… Svi ti detalji nekim ljudima ne znače mnogo, ali meni znače, pa mi je bilo drago da dolaze ljudi kojima te vrednosti i ta estetika takođe znače. Jer ako radite nešto a ljudima to ne znači, onda je to besmisleno. Redovno sam im kupovao sezonsko cveće na Bajloniju, to su neki detalji koji ljude razneže – ’neko je mislio na mene i ostavio mi cveće.“
Uživanje u svakom delu procesa
Mario kaže da je u projekat uložio mnogo ljubavi i mnogo energije, u posao je inkorporirao celog sebe, ali i da je beskrajno uživao u čitavom procesu. Seća se da je na početku bio bez auta, ali da ga to nije sprečavalo da ustane nedeljom u pet ujutru ili da čak iz noćnog izlaska ide gradskim prevozom na buvlju pijacu, pa da prevozom nosi razne komade nameštaja… Kaže da ga je tada vozio entuzijazam, te da bez toga nijedna stvar ne može da zaživi, ali da on ne može dugo da postoji – ali da entuzijazam ključna stvar za uspeh.
Odakle su ljudi koje, kao i nas, privlači njegova kreacija?
„Dolaze mi gosti iz svih delova sveta, uglavnom iz SAD, Kanade, zapadne i severne Evrope i Australije. Ti ljudi, čast izuzecima, ne znaju ništa o Jugoslaviji, međutim, ono što njih privlači jeste dizajn, a to je taj univerzalni i jako moćan jezik dizajna. Nije bitno da li neko dolazi iz Danske, Švedske, Amerike, ako je to neki dizajn koji je srodan, ljudima će to da liči na neki prostor koji im je poznat. Ja sam imao gošću iz Australije, koja je rekla kako joj je prostor ličio na dom njene bake. Pomislio sam da joj je baka odavde, međutim nema nikakve veze sa nama. E to je ona nostalgija. Ovaj dizajn često uspeva kod ljudi da izazove neku emotivnu reakciju, a nostalgija je samo jedna od njih. Jednom je gošća ispričala kako dva dana nije izašla iz stana, osim do prodavnice, jer je prostor jako inspirativan i da je u njemu posle 15 godina ponovo počela da piše pesme. Postoji bezbroj takvih priča, a ono što je meni dragoceno jeste da zapravo taj jezik dizajna uspe nekog emotivno da dodirne. Nije samo krevet, noćni stočić, lampa, mesto gde će prespavati, istuširati se i presvući, nego gde će zapravo doživeti neko iskustvo“, priča nam kostimograf.
A osim što Yugodom služi kao prostor za boravak i prenoćište ljudi koji nisu odavde, Mario mu je dao još jednu namenu, pa on sada služi i kao lokacija za snimanje i tako je okrenut lokalnoj zajednici.
„U jednom momentu smetalo mi je što je Yugodom prostor u Beogradu, što govori o Beogradu iz nekog vremena, a što ljudi odavde ne mogu da ga vide – jer ko će da dođe da prespava ovde a ko je iz Beograda? Zbog interesovanja ljudi koji se bave filmom, snimanjem reklama, spotova, modnih editorijala, danas blogera koji u potrazi za kontentom i neophodne su im različite zanimljive lokacije, oni u domu iz SFRJ pronalaze spremnu i autentičnu scenografiju na nekoliko sati. Tako se priča Yugodoma širi i lokalno“, zaključuje Mario, a nama se i dalje čini da smo u vremenskoj petlji.
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
