U svetu arhitekture, gde su standardi visoki, a konkurencija globalna, uspeh se retko dešava slučajno. Kada se na jednoj od najvećih svetskih platformi za arhitekte i dizajnere Archilovers, koja okuplja gotovo 275.000 profesionalaca iz celog sveta, nađe ime sa naših prostora, i to među prvih pedeset, to nije samo vest. To je znak da se kvalitet, doslednost i lični potpis prepoznaju i van granica. A kada je to ime Ksenija Đorđević i kada zauzme 42. mesto među najcenjenijima na planeti, onda je vreme da se zastane.
Archilovers nije samo mreža, već živa arhitektonska zajednica u kojoj se ne glasa popularnošću, već znanjem. Rejting koji su Kseniji doneli glasovi kolega sa svih strana sveta govori o tome da njen rad prevazilazi lokalne, pa i kontinentalne granice. Jer kada arhitektura nadraste estetiku i postane dijalog sa prostorom, sa svetlom, sa ljudima – onda ona postaje univerzalna.
I upravo takav pristup, gde integritet ima veću vrednost od vidljivosti, gde se projekti biraju po unutrašnjem kompasu, a ne po PR vrednosti, Kseniju Đorđević izdvaja ne samo kao sjajnu arhitekticu, već i kao autentični glas savremene Srbije u svetu.
Sa njom smo razgovarali o tome šta znači uspeh bez kompromisa, zbog čega odbija projekte i kada zna da je neki prostor “dostojan da ostane”.
Danas se uspeh često meri vidljivošću i pripadnošću “elitnim krugovima”. Kako Vi posmatrate autoritet i profesionalnu postojanost u tom kontekstu?
U vremenu kada se uspeh često meri time koliko si i gde viđen, a ne koliko si stvarno prisutan, nastao je jedan oblik privida: da je dovoljno biti okružen “pravim” ljudima i sve će se otvoriti samo. Da je moć u tome ko te spomene, ne u tome šta si uradio. Ja verujem u nešto drugo.
Verujem da postojanost nije proizvod simbiotičkih veza, nego vrednosti. I da se pravi autoritet ne gradi preko noći, niti preko večere sa “pravim” ljudima, već kroz godine posvećenog rada. Ja nisam za to da mi neko nešto „sredi“, više volim da sama sredim prostor oko sebe i u sebi.
Ljudi često brkaju uticaj i poznanstva. Poznanstva su kratkoročna. Prava arhitektura, kao i prava reputacija, stoji dugo. Zato što joj ne treba reklama, jer stoji na čvrstom temelju.
Ja ne radim projekte da bi me neko pozvao na koktel. Radim ih da bi, jednog dana, neko stao ispred njih i rekao: ovde je neko mislio i na mene, i na svetlo, i na vetar, i na zvuk, ja se ovde osećam dobro, mogu sa ovim prostorom da se identifikujem. I to mi je vrednije od bilo kog zvaničnog priznanja ili nagrade.
Kada uđeš u salu za sastanke i treba da dobiješ veliki internacionalni projekat, daleko važnije od toga koga znaš je ono šta znaš. Znanje, kao i lični i profesionalni integritet, u tom trenutku su najjača valuta.
U savremenom društvu nezavisni pojedinci, a posebno žene, često se suočavaju sa raznim pritiscima. Kako Vi doživljavate tu borbu?
Biti nezavisan ne znači imati više novca. To znači imati pravo da odbiješ posao koji te ponižava i saradnju koja briše tvoje ime iz onoga što radiš. To znači da ne moraš da pristaješ. Da znaš granicu. Da ne trguješ sobom da bi bio prisutan.
Ljudi koji deluju sigurni i snažno pozicionirani često su deo sistema koji im sve to obezbeđuje. Mreže koje ih guraju, štite, umrežavaju, i za uzvrat kontrolišu. To nije sloboda. To je uloga. Ja tu mrežu nemam. I ne pokušavam da je steknem.
Imam znanje, iskustvo, rezultat. To je ono na čemu stojim. Imam klijente koji su ozbiljni biznismeni, visoki državni zvaničnici, ozbiljni igrači u čitavom regionu i koji tačno znaju zašto su došli kod mene. Ne zato što sam bila na naslovnoj strani. Ne zato što me neko preporučio u kuloarima. Već zato što im je potreban neko ko ume da misli i da projektuje s integritetom.
Vreme u kom živimo ne toleriše ljude, a naročito žene koje ne pristaju da igraju po tuđim pravilima. Ako ne ćutiš i nisi deo kruga, bićeš targetirana. Ako ne mogu da te uvuku u sistem, pokušaće da te diskredituju. Ne mora to uvek biti javno. Nekad će to biti propušten poziv, prećutani tekst, preskočeno priznanje. Ali logika je uvek ista: ono što se ne može kontrolisati, mora se umanjiti.
I to je cena. Ne visoka, ali stalna. Traži od tebe da hrabro izdržiš tu distancu. Da uspeš da ostaneš prisutna i kad ti ne daju prostor, osvojiš neki veći i novi. Naučila sam da to ne doživljavam kao udarac, već kao signal.
Ako me ne mogu uokviriti, znači da sam ostala izvan igre u koju nisam želela da uđem. To je najbolji kompliment koji sam mogla da dobijem.
Govorite o arhitekturi kao moralnom činu, ne kao tržišnoj usluzi. Koje kriterijume postavljate kada birate projekte?
Ne prihvatam svaki posao za koji dobijem poziv. Čak i kad brojke zvuče primamljivo, ako projekat ne rezonuje sa mojim osnovnim uverenjima, ne ulazim u njega. Arhitektura nije prodaja kvadrata. Arhitektura je davanje forme jednom načinu mišljenja, jednom pogledu na svet. I ako taj pogled nije čist, ili nije dovoljno važan, neću trošiti svoje resurse.
Mene ne vodi isključivo zarada, mene vodi ideja. Svaki projekat u koji ulazim mora da ima jednu vrstu unutrašnje osovine, ne pojavne, nego moralne. Mora da bude postavljen kao odgovor na pitanje: da li će ovo, što sad zajedno stvaramo, biti dostojno da ostane i kad nas više ne bude?
Zato ne gledam klijenta kao nalogodavca, nego kao partnera u vrednosnom činu. Ako projektujemo samo ono što je isplativo, izgubićemo ono što je neprocenjivo. Ako radimo samo ono što tržište traži — ostavićemo za sobom objekte bez duše, bez konteksta, ništa za depo kolektivnog sećanja i identiteta.
Kako komentarišete savremeni urbanizam i upotrebu arhitekture za kratkoročne ciljeve?
Postoje projekti koji ne nastaju iz potrebe prostora, već iz potrebe moći. Građenje koje ne proizlazi iz plana, nego iz pogodbe. Arhitektura koja ne poznaje mesto, ne poznaje ljude, ne poznaje meru, ali zna cenu. Zna dogovor, zna prečicu, zna ko šta potpisuje. To više nije stvar ukusa ili pravca. To je nasilje nad gradom, nad ljudima koji u njemu žive, a sve ređe mogu da u njemu i ostanu.
Kada se građevinski projekti koriste kao paravan za mešetarenje, kada zaobilaze urbanističke planove, kada im je svrha da se novac okrene, a ne da se prostor oplemeni, tada više ne govorimo o arhitekturi. Govorimo o rastakanju zajedničkog dobra.
A ono što je najteže u svemu tome jeste to što građani, čiji bi to prostor trebalo da bude, najčešće nemaju ni mogućnost da mu priđu. Stanovi koje su pokupovali ljudi sa već rešenim stambenim pitanjem ostaju bez svetla. Kvadrati bez smisla. Gradovi koji ne govore svom narodu. Vertikale bez korena. To nisu naselja. To su kulise. U njima nema života, samo kalkulacija.
Koje su to vrednosti kojima u svom poslu najviše težite?
Potičem iz stare građanske porodice u kojoj su se oduvek gajile vrednosti one Srbije između dva rata. Sinovi mog brata su sedma generacija koja živi na našem porodičnom imanju u Aranđelovcu, u srcu Šumadije. To porodično nasleđe, taj snažan kontekst ti daje neko suštinsko utemeljenje, da znaš ko si, odakle si i kuda ideš, daje ti solidnu platformu sa koje govoriš, ali te i obavezuje da imaš stav. Ako nemaš stav, nemaš integritet.
Mi upravo sedimo u zgradi koju je 1926. godine sagradio Miloš Savčić. Svaki dan kada uđem u ovu zgradu pomislim na Srbiju. Pomislim na Srbiju između dva rata i na srpske zadužbinare kakvi su bili Miloš Savčić, Luka Ćelović, Kolarac, Kalenić, Miša Anastasijević, Tesla, Pupin, Milanković i mnogi drugi. To je jedini trenutak u našoj istoriji kada je intelektualna, ekonomska i politička elita bila jedno.
Iz poštovanja prema našim precima i obaveze prema našoj deci, moramo ponovo da stvorimo Srbiju u kojoj vlada istina, pravda i ljubav. Sada imamo šansu za to.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
