Dečji rasporedi često su popunjeni od jutra do mraka, a savremena deca opterećena su brojnim obavezama. Nekada im je svega toga previše, a suptilni znakovi da su pod stresom roditeljima često promaknu. Evo na šta treba obratiti pažnju.
U današnjem užurbanom svetu, deca se sve češće suočavaju sa prenatrpanim rasporedima koji podsećaju na poslovne kalendare odraslih. Od škole i domaćih zadataka, preko sportskih aktivnosti, muzičkih časova, stranih jezika, do raznih klubova i takmičenja – dečji dani često su ispunjeni obavezama od ranog jutra do kasne večeri, ostavljajući im malo prostora za slobodnu igru i odmor.
Roditelji, vođeni najboljim namerama i željom da svojoj deci pruže što više prilika za razvoj, neretko nesvesno stvaraju okruženje koje generiše visok nivo stresa. Želimo da naša deca budu konkurentna, uspešna i pripremljena za budućnost, pa ih upisujemo na brojne aktivnosti koje bi trebalo da „obogate njihove biografije“ i otvore im vrata prestižnih obrazovnih ustanova. U našem konkurentnom društvu postalo je gotovo normalno da deca imaju rasporede koji bi iscrpeli i odrasle.
Međutim, cena takvog pristupa može biti visoka. Deca koja su izložena konstantnom pritisku obaveza često pokazuju znake preopterećenosti: umor, razdražljivost, pad motivacije, probleme sa spavanjem, pa čak i fizičke simptome poput glavobolje ili bolova u stomaku. Ono što dodatno zabrinjava jeste činjenica da deca retko sama pokreću razgovor o stresu koji osećaju. Ne žele da razočaraju roditelje, pa ćute – sve dok ne dođu do tačke pucanja.
Stručnjaci upozoravaju da deci treba vreme za odmor, opuštanje i nestrukturisanu igru. Potrebno im je između devet i jedanaest sati sna svake noći, kao i vreme tokom dana kada mogu jednostavno „biti deca“ – bez rasporeda, ciljeva i očekivanja. Svako dete ima svoj ritam i kapacitet za aktivnosti, a kopiranje tuđih rasporeda može stvoriti nerealna očekivanja koja vode do iscrpljenosti.
Pročitajte još
Za roditelje je ključno da nauče da prepoznaju suptilne znakove koji ukazuju da su njihova deca možda pod prevelikim pritiskom, pre nego što dođe do ozbiljnijih posledica. Deca i tinejdžeri obično neće sami započeti razgovor o stresu. Oklevaju da se otvore jer ne žele da razočaraju svoje roditelje.
U razgovoru sa stručnjacima, HuffPost navodi pet ključnih znakova koji signaliziraju da možda vršite prevelik pritisak na svoje dete:
1. Izbegavanje ili odlaganje
Kada su deca preopterećena, ali ne žele da razočaraju roditelje, počinju da smišljaju izgovore. Možda se žale na bolove u stomaku, zaboravljaju sportsku opremu ili se kreću usporeno. Ako nemaju alate da se nose sa obavezama, počeće u potpunosti da ih izbegavaju.
„Zapitajte se zašto dete ide na balet, zašto ide na dodatni čas matematike?“ kaže Lisa Damur, klinička psihološkinja i autorka bestselera New York Timesa „Pod pritiskom“. „Ako je odgovor zato što roditelj to želi, a dete nije zainteresovano – vreme je da se ozbiljno razmisli da li je to pravi put.“
Neke aktivnosti mogu se lako izostaviti ako dete ne želi da učestvuje. Druge, poput škole, ne mogu se izbeći. U oba slučaja način na koji roditelj reaguje na detetovo izbegavanje može dodatno povećati ili smanjiti nivo stresa.
„Roditelji mogu otvoreno razgovarati sa detetom i jasno staviti do znanja da neke obaveze nisu fiksne i ne moraju biti obavezne, dok druge jesu“, rekla je Damur.
2. Teško se oporavljaju
Deca koja deluju neobično rastreseno, nemotivisano ili razdražljivo možda ne dobijaju dovoljno odmora. Potrebno im je između devet i jedanaest sati sna svake noći, kao i vreme za opuštanje tokom dana kako bi obnovili energiju.
„Kada vam stres raste, dolazi do velikog iscrpljenja“, kaže Mišel Borba, obrazovna psihološkinja i autorka knjige Uspješni. Trčanje iz škole na trening, zatim domaći zadatak i spavanje – ne funkcioniše za svako dete. Procena sposobnosti sopstvenog deteta na osnovu tuđeg rasporeda stvara nerealna očekivanja.
„Ne koristite ono što druga deca rade kao merilo za to šta bi vaša deca trebalo da rade“, kaže Damur. „Važno je da deca rade teške stvari i rastu, ali moraju imati priliku za oporavak, a to izgleda vrlo različito od deteta do deteta.“
Jedno dete može ići u školu i zatim se oporaviti na sportskom treningu. Drugo će možda želeti da se odmori posle škole u tišini kod kuće. Damur preporučuje da se roditelji usklade sa tim koliko oporavka je njihovom detetu potrebno i kako to konkretno izgleda.
3. Imaju sposobnosti, ali ne žele da razvijaju veštine
Deca koja su intrinzično motivisana sopstvenim interesovanjima obično nadmašuju onu koja su gurana od strane roditelja. Uspesi i stavovi deteta mogu otkriti njihov stepen angažovanja.
„Posmatrajte suptilne znakove – kako vaše dete reaguje na neku aktivnost“, kaže Borba. „Kada zaista uživaju, istrajnija su. Brže uče i žele da učestvuju.“
Ako dete samo „odrađuje“ aktivnosti, a ne pokazuje želju za napretkom, to može biti znak stresa. „Ako dobijate utisak ili povratnu informaciju da dete nije zainteresovano za poboljšanje, možda je vreme za pauzu“, kaže Damur.
To se razlikuje od situacije kada dete želi napredak, ali ga u tome koči neka teškoća. U tim slučajevima, deci je potrebna dodatna podrška roditelja. Ali kada se pojavljuju, a ne žele da napreduju – možda ne žele zaista da učestvuju u toj aktivnosti.
4. Vi brinete više nego oni
Svako dete ima svoje talente. Za neka deca akademski uspeh nije prirodno mesto za isticanje. Ako se vaše dete muči u školi i nije ga briga, lako je poželeti da ga još više gurate. Ipak, taj pristup može imati suprotan efekat.
„Većinu vremena fokusirani smo na slabosti dece, umesto na njihove snage i ono što su uradili dobro“, kaže Borba.
Loši rezultati na testovima mogu narušiti samopouzdanje deteta. Reakcija roditelja igra ključnu ulogu u tome kako će se nositi sa neuspehom i kako će povratiti veru u sebe.
Razmislite: ako dete dobije slab rezultat, kako ćete reagovati? Hoćete li paničiti i odmah zakazati dodatne časove? Ili ćete sačekati i pitati ga šta se dešava?
„Problem nastaje kada roditelj više brine oko uspeha nego samo dete“, kaže Damur. „U tom slučaju, dodatni pritisak može imati kontraefekat – posebno kod tinejdžera.“
Bolje rešenje je otvoren razgovor o realnim ciljevima i očekivanjima.
5. Nedostatak uživanja
Gledati decu kako učestvuju u sportovima ili klubovima može biti uzbudljivo, ali ponekad roditelji zaborave da su vanškolske aktivnosti zapravo – opcione. One treba da doprinesu razvoju veština, ali isto tako – u redu je ako ih dete ne želi.
„Obratite pažnju na ton i entuzijazam kada dete treba da ide na aktivnost“, kaže Borba. „Ponašanje je uvek najjasniji signal.“
Ako dete deluje nezadovoljno i bezvoljno, vreme je da se zapitate – uživa li ono zaista u tome? Možda je potrebna pauza.
„Ne treba da vole svaku sekundu škole ili vannastavnih aktivnosti, ali je važno da imaju osećaj napretka i ponosa u onome što rade“, zaključuje Damur.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
