Nešto polomljeno, oštećeno i nefunkcionalno ume da frustrira. Ali može i da nas osvesti o tome ko smo zapravo.
Džošua Rotman, koji piše za New Yorker, za sebe kaže da je u slobodno vreme strastveni fotograf i tokom godina je koristio desetine foto-aparata. Pre izvesnog vremena stradao je onaj koji mu je bio najdraži.
„Kad sam stigao kući, izašao sam iz kola, a nisam dobro zatvorio torbu. Dok sam ustajao, foto-aparat — prelepa i besmisleno skupa kombinacija elektronike, stakla i mesinga, koji sam svakodnevno koristio godinama — izleteo je iz torbe i pao na asfalt iza mene. Čuo sam kako je tresnuo.“
Naravno, foto-aparat je bio oštećen — izgreban i malo udubljen. Ali kada ga je testirao, otkrio je da je polomljen na iznenađujući način.
„Ekran i dugmići pozadi, kojima se pregledaju fotografije i podešavaju određene funkcije, više nisu radili. Ali sve ostalo — sve suštinsko — bilo je u redu. Foto-aparat je i dalje pravio fotografije i čuvao ih ispravno, točkići su i dalje omogućavali podešavanje otvora blende, brzine zatvarača i ekspozicije. Radio je slično kao analogni aparati koje sam povremeno koristio godinama. I iznenadio sam se kada sam otkrio da mi se ovakav više dopada. Bez naprednih digitalnih funkcija, bio je jednostavniji, zanimljiviji, zabavniji. Odlučio sam da ga ne šaljem na popravku i uživam u njegovom ‚srećno oštećenom‘ stanju od tada.“
Lomljenje stvari je neizbežno i se što pre čovek navikne na to, to bolje. Ali stvari se lome na različite načine i ta oštećenost može imati razna značenja.
„Zaista volim svoj polomljeni foto-aparat — čak osećam neki čudan ponos što ga koristim — ali patio sam zbog pokvarene kvake na vratima od terase, koja spada kad je povučete i koju pokušavam da popravim već čitavu večnost. Slično me nervira i halogena sijalica u kuhinji, ona srednja od tri, koja stalno prestaje da radi iako je zamenjena. ChatGPT mi kaže da je problem možda kvar transformatora zbog visokih temperatura halogenih sijalica. To je čest problem, navodi, ali električar bi verovatno zaključio da je nepraktično za popravku, pa ćemo morati da živimo s tom beskorisnom lampom dok ne zamenimo sve tri.“
Kako kaže, te pokvarene stvari, i mnoge slične njima, pojačavaju njegov opšti osećaj da je preopterećen, zatrpan obavezama i — sredovečan.
„Ipak, neiskorišćena šupa u dvorištu, obrasla bršljanom i koja se polako urušava, izaziva gotovo setnu svest o prolaznosti vremena, kao da je neka starinska ukrasna građevina na imanju iz 19. veka. A slomljeni aviončić pričvršćen za volan bicikla mog sina zapravo je izvor iščekivanja jer znam da će biti lako popraviti ga i da će ga to obradovati.“
Džošua ističe da neki ljudi vole da kupuju star, izgreban nameštaj i da ga restauriraju. Oni u tim posebnim oštećenjima vide priliku da izraze nadu, strpljenje, veštinu, maštu.
„Drugačije vrste slomljenosti mogu nam pokazati našu ranjivost, smrtnost, energiju, prilagodljivost ili sposobnost. Slomljena stvar je kao napuklo ogledalo u kome se mogu sastaviti razna razmišljanja.“
Postoje i filozofije slomljenosti, što je i logično, s obzirom na to koliko polomljene stvari remete tok naših života. I kako da razmišljamo o tome?
„Japanska etika wabi-sabi poštuje lepotu polomljenosti: umesto da pokušava da izbriše tragove vremena, priznaje ih. Klasičan primer te filozofije je razbijena šoljica za čaj koja se ponovo sastavlja tehnikom kintsugi. Tu se lak pomešan sa prahom zlata ili drugog metala koristi za popunjavanje pukotina. I onda ta napukla, pozlaćena šoljica priča priču o istrajnosti, autentičnosti, prihvatanju i pažnji usred prolaznosti.“
Kako kaže, i vaša omiljena jakna, sa zakrpljenim unutrašnjim šavom i tragom od olovke ispod džepa, ima svoj wabi-sabi. Ima ga i dedin sat, koji još radi iako ima ogrebotinu na staklu.
Džošua podseća i da je nemački filozof Martin Hajdeger, koji je pisao o tome kako doživljavamo sebe i svet, tvrdio da postoje dva načina na koja možemo da se odnosimo prema predmetima. Kvaka na vratima, smatrao je, može biti „pri ruci“ — nešto što koristimo refleksno, nesvesno, bez razmišljanja. Ali ta ista kvaka, ako se pokvari, postaje „predmet posmatranja“: upravo zato što ne radi primećujemo je, proučavamo, pokušavamo da shvatimo kako da je popravimo.
„Slomljene stvari često su ‚tu za nas‘ na način na koji ispravne stvari nisu. Ono što važi za kvake često važi i za društvene norme, odnose, naučne teorije ili institucije. Kad nešto funkcioniše, živimo ne primećujući to; kad se pokvari, stičemo zakasnelo znanje. U nekom smislu tek kad se stvari pokvare — mi ih zaista otkrivamo.“
Pre mnogo godina, na jednom akademskom skupu, on je slušao predavanje profesora književnosti koji je rekao da su junaci romana često oni za koje je društvo na neki način slomljeno.
„Većina likova u romanu Gordost i predrasude Džejn Ostin, na primer, podrazumeva da je cilj života mlade žene da nađe muža i uda se; samo Elizabet, junakinja romana, ne želi da kroči kroz ta vrata. Ona odbija prosidbu koju smatra neodgovarajućom i počinje da se pita čemu uopšte brak. Njeno dvoumljenje pokreće šire preispitivanje svega i počinje da se pita da li išta od društvenih normi ima smisla. ‚Što više upoznajem svet, sve sam nezadovoljnija njime‘, kaže sestri. ‚Svaki dan mi potvrđuje uverenje u nekonzistentnost ljudskih karaktera i koliko se malo može verovati prividu vrlina ili razuma.‘“
Baš tako, pažnja nam može preći sa jedne slomljene stvari na širi kontekst iza njene oštećenosti.
„Ako vam telefon odjednom deluje zastarelo, možda počnete preispitujete sopstveni konzumerizam. Ako primetite da je nekada prijatan lokalni park sada prljav i zapušten, možda promenite svog kandidata za gradonačelnika. Ako je nešto pokvareno, možda ga je neko i pokvario. Ko? Ali slomljenost nas takođe može okrenuti ka unutra: Elizabet zaključuje da je društvo pogrešno, ali i da ona mora da se promeni. Nekada je smatrala da dobro procenjuje ljude, ali kad shvati koliko je pogrešno procenila čoveka za kog bi se udala, njen sud — koji joj je nekad bio instinktivan — postaje predmet preispitivanja. ‚Do ovog trenutka nisam poznavala sebe‘, razmišlja.“
Da li je prihvatanje slomljenih stvari ujedno i vid samoprihvatanja?
„Prema porodičnoj legendi moje žene, ujka Bil, koji je odrastao tokom Velike depresije, imao je dva televizora: jedan bez slike i drugi bez zvuka. Gledao je televiziju tako što ih je stavio jedan na drugi. Imao je i ogromnu fotelju sa dodatkom za noge. Ručka nije radila, pa je taj donji deo podupirao gomilom knjiga. Kad su mu mlađi članovi porodice kupili novu fotelju, bio je uvređen i odbio je da je prihvati.“
Može biti čudno osnažujuće shvatiti da možete da živite sa slomljenom stvari — postaje izazov koji svesno prihvatate iznova i iznova. Ili time što je ne popravljate, možda govorite nešto o sebi i sopstvenoj prolaznoj prirodi.
„‘Ove fragmente sam naslagao nasuprot mojim ruševinama“, napisao je T. S. Eliot u Pustoj zemlji. Zvuči mračno. Možda je stvarno istina da su ljudi po svojoj prirodi slomljeni ili da su makar na tom putu, pa su stoga okruženi polomljenim stvarima koje su stvorili. U tom slučaju polomljene stvari u našem životu mogu nas podsetiti da budemo pažljivi, da praktikujemo saosećanje, da ostanemo otvorenog uma. Na kraju Puste zemlje pesnik pronalazi duhovnu utehu u slomljenom svetu; možda upravo polomljenost sveta propušta svetlost unutra.“
U svakom slučaju, korisno je znati da slomljene stvari mogu da nas nauče ponešto o našoj sopstvenoj slomljenosti.
„Ako je skoro pa dobro kada se neki predmet pokvari ili polomi — jer tada možemo da ga sagledamo i popravimo — onda bismo možda mogli i sopstvene unutrašnje teškoće da posmatramo u pozitivnijem svetlu: tek kada prepoznamo da je naše razmišljanje ‚pokvareno‘, možemo početi da ga popravljamo. Možda wabi-sabi nije primenljiv samo na šoljice za čaj već i na naše planove, uspomene i predstave o sebi. Ponekad su slomljene stvari zaista bolje baš takve. Ponekad imamo koristi od nesreća koje su u početku delovale kao gubitak.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
