Evo šta kažu naši čitaoci.
Imam malo dete i ubeđena sam da nikad ne bih otišla u školu da se raspravljam i ubeđujem s njegovim nastavnicima jer smatram da tamo ne dobija ono što zaslužuje. Da trpi nepravdu. I evo, već sam se predomislila da bih možda ipak išla kod tog nastavnika.
Nikad ne reci nikad u roditeljstvu.
Verujem da je nastavnicima često nepodnošljivo, iz toliko mnogo razloga koji su sad već opšte mesto i ne moramo ni da ih nabrajamo.
Svaka vam čast, nastavnici, na svemu, vi se niste okrenuli i otišli iako su vama svi okrenuli leđa.
Dakle, zašto roditelji idu u školu da se svađaju s nastavnicima zbog ocena – i treba li to da rade? U anketi na društvenim mrežama postavili smo vam ovo pitanje.
Ovo su odgovori koje smo dobili, a koji su pokrenuli diskusije:
Ima trojku, a ja smatram da treba da ima sve petice i da sam ja ta koja treba… Naravno da ne treba! Treba samo da odu na otvorena vrata i roditeljski sastanak i onda kad su pozvani. I gotovo. Mesto im nije u školi.“
Iz svega se može zaključiti da školu i tradicionalni način školovanja treba ukinuti, pa neka uči svako gde hoće, kako hoće i šta hoće! I tako tu više niko ništa ne nauči, a što je najgore, škola nema više ni onaj psiho-socijalni aspekt koji je nekada postojao i bio možda najvažniji, kad su se deca učila zajedništvu, druženju, zdravom nalaženju svog mesta u društvu, poštovanju i vršnjaka i starijih od sebe, roditelja, nastavnika, saosećanju, lepom ponašanju, prevazilaženju razlika, nekim lepim akcijama da se učine neka humana dela…itd. Sve je to postalo jedna velika arena, jedna skroz kontraproduktivna zbrka, u kojoj su prosvetni radnici srozani na skoro ropski nivo, gde moraju pred svima da budu ponizni i gde im je oduzet sav autoritet i dostojanstvo, i ljudsko i profesionalno!
Imala sam pre desetak godina konflikt sa razrednom svoga deteta. Pobunila sam se da nije u redu da dolaze roditelji i popravljaju ocene deci ne za jednu nego čak za dve sa nastavnicima u dogovoru na šta sam dobila odgovor jednog prosvetnog radnika – razrednog starešinu i nastavnika srpskog jezika da se neki roditelji bore za svoju decu i to opravdava. Šta reći
Zato što je poštovanje prema nastavniku nula, kao i što je značaj obrazovanja i kulture velika nula za mnoge. A i mi nastavnici mozemo da pogrešimo, to stoji, samo su roditelji sebi dali prevelik značaj.
Treba da dođu da se informišu o ocenama svoje dece, ali ne i da se mešaju u posao nastavnika. Zbog toga ovo i jeste najviše degradirana profesija u poslednjih 20 godina, jer nastavnike nema ko ne kontroliše, od ministarstva i školske uprave, preko inspekcija do roditelja i dece. Posle se čudimo kako to da je samo jedan student upisao nastavnički smer na nekom od fakulteta. Neće, gospodo, niko više da radi ovaj posao.
Nisu više ni nastavnici kao što su bili, ne ocenjuju samo znanje kod deteta, nego i kako je dete obučeno i koliko im je dete simpatično. Nažalost ali sve to utiče kod dece na loše ocene. I zato uvek treba roditelji da se sukobe sa nastavnicima.
Gori su oni što nastavnicima „izlaze u susret“ po raznim osnovama da bi deca imala bolje ocene, može se reći da su ti prouzrokovači i da zbog njih u nekom broju dolazi i do svađe roditelja i nastavnika.
Ocene su bile samo moja stvar i moja želja da budem solidan đak. Da ne kažem odličan. Poštovanje za prosvetne radnike mora da postoji od strane roditelja jer ako ga nema, od koga deca da uče?
Mesto je roditeljima svuda gde su i njihova deca. To ne znači da treba nastavnicima da sede na glavi, ali ponekad ima potrebe da se ode..
Na žalost ste u pravu. Moje dete je to na svojoj koži više puta iskusilo. Ona 4 drug 5 kaže nastavnik pokloniću mu zato što mi je simpatičan! Da li je to realno?! Ako mislite da sam išla da se svađam, nisam, nemam potrebu jer sve će se to na kraju samo pokazati. Ali bude mi krivo zbog mog deteta jer ipak tako nešto stvarno nije u redu! Opet ima roditelja koji bi reagovali drugačije. Tako da ne sudi ako nisi u tuđim cipelama.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
