Kako današnji očevi doživljavaju i obavljaju svoje roditeljske uloge? Da li i koliko brinu o domaćinstvu i deci? Šta znači biti otac koji je tatamata? Šta čini ravnopravnog partnera mami 21. veka u Srbiji? Veliko istraživanje daje odgovore na ta pitanja.
Uloge majki i očeva u našem društvu prilično su tvrdo i konzervativno postavljene. Roditeljstvo se još uvek podrazumeva kao, pre svega, ženska obaveza i „majčin posao“. A tako postavljene obaveze vrlo brzo postaju teret i ona ne može kvalitetno da funkcioniše na svim životnim nivoima, uključujući i roditeljski. Stoga je projektom Tatamata pokrenuto mnoštvo pitanja i zatraženi su odgovori među očevima i majkama različitih generacija da bi se sagledala pozicija oca u porodici.
Tate provode 11 minuta dnevno sa detetom
Rezultat koji je dobijen projektom Tatamata je zapravo pitanje – da li je 11 minuta dnevno sa decom dovoljno da tata bude tatamata.
Na to pitanje daje odgovor istraživanje o roditeljstvu koje je sprovela Kuća rodnih znanja i politika uz podršku Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ, sa ciljem pokretanja dijaloga na temu savremenog roditeljstva.
Izraz „tatamata“ uglavnom koristimo da okarakterišemo čoveka koji je vešt u nekom poslu – ali koje su karakteristike tata koji vešto obavljaju „posao“ tate?
U poslednje vreme se mnogo pominje ta uloga oca u odgajanju deteta, posebno u kontekstu ravnopravnosti očeva i majki i značaju uključivanja muškaraca u kućne poslove. Ipak, malo se zna o tome kako očevi vide sebe i svoju ulogu i šta bi ih motivisalo da provedu sa decom više od 11 minuta dnevno, koliko sada u proseku čine.
Samo budite prisutni, budite tu svakog dana
Ovo istraživanje je upravo pokazalo da današnje tate, pre svega, žele da provode više vremena sa svojom decom. Oni koji to nisu činili dok su deca bila mala danas zbog toga žale. Njihov glavni savet za druge očeve je – samo budite prisutni, budite tu svakoga dana.
Majke, s druge strane, od svojih partnera osim fizičke prisutnosti, očekuju i nežnost i za decu i za sebe; više otvorenosti i bolju kontrolu besa u trenucima kada ponašanje dece nije idealno.
A šta kažu deca
Istraživanje je pokazalo da deca žele da ih očevi više slušaju, da ih ne ignorišu, da im se ne podsmevaju, da ne viču i da poštuju njihovu različitost, interesovanja i opredeljenja, te da se „ne ponašaju kao stroge sudije“. Očevi koji se igraju, šale, razgovaraju sa svojom decom i umeju da ih saslušaju okarakterisani su kao obožavana bića kojima deca kažu „hvala“.
A mnogi očevi svoju ulogu vide, pre svega, kroz strogoću i tradicionalni model u kome je otac, iako često odsutan, glava kuće, uzor i autoritet. U tom modelu očevi vide majke kao suviše popustljive, pa su deca zbog toga loše vaspitana. Majke se sa tim modelom ne slažu, ali to neslaganje većinom prećutkuju. Deca to vide i pozivaju mame da govore, da ne trpe i ne ćute.
S druge strane, tu je situacija da je otac odsutan, ali sve dopušta i prašta svojoj deci i ne želi da ih kažnjava, a partnerku kritikuje zbog strogoće kako bi pred decom opravdao svoje odsustvo iz porodične zajednice.
Istraživanje ukazuje i na to da se očevi osećaju nekompetentno za roditeljstvo u prvim mesecima života deteta, pre svega, zbog kulturoloških obrazaca povezanih sa dojenjem i „prirodnom sklonošću“, tj. „urođenim veštinama“ žena za roditeljstvo. Majčinstvo se smatra dominantnom roditeljskom ulogom i ta percepcija je rasprostranjena malo više kod muškaraca u odnosu na žene, ali je zastupljena i među ženama.
Kada se radi o ciljevima roditeljstva, majke svojoj deci žele da pruže podršku da budu svoja, ostvare svoje ciljeve i interesovanja i budu zadovoljna sobom.
Problematizovanje patrijarhata, tj. tradicionalno utvrđenih odnosa moći u porodici, u ovom kontekstu ne potiče (samo) iz ličnih preferencija. Prema nalazima istraživanja, glavni problem patrijarhata u roditeljstvu je taj što ne odgovara adekvatno na probleme svakodnevice i izazove roditeljstva, niti usmerava ljude ka funcionalnoj porodici. Naprotiv, rascep između okamenjenih uloga i promenjene svakodnevice očeve i majke čini nezadovoljnim i neispunjenim, a ne doprinosi blagostanju dece.
Dakle, potrebno je da se kroz podršku mamama i tatama i promovisanje funkcionalnih modela roditeljstva i partnerstva govori javno o brojnim izazovima, preispitivanju sopstvene adekvatnosti i traženju rešenja kako bi se i jedni i drugi oslobodili pritiska rodno stereotipnih uloga koje porodicu dovode do tačke pucanja.
Samo 1 od 20 očeva u potpunosti uključen u roditeljstvo
Država ima mogućnost da im u tome pomogne kroz uvođenje obaveznog roditeljskog odsustva za očeve, kao u Španiji, Portugaliji i skandinavskim zemljama (a odskoro i u Poljskoj). Kod nas ta mogućnost postoji, ali se nedovoljno koristi, pa je tako samo jedan u svakih 20 očeva u potpunosti uključen u roditeljstvo. Obavezno roditeljsko odustvo za očeve bi unapredilo položaj žena na tržištu rada, ali pre svega, osiguralo razvoj roditeljskih kompetencija i samopouzdanja za tate.
Na kraju, procentualno najmanja grupa očeva u istraživanju su bili oni koji su prisutni i posvećeni roditelji i u partnerstvu sa majkom jednako učestvuju u odrastanju, razvoju i vaspitanju dece. A upravo to su tatamate, nažalost u ovom trenutku još uvek u manjini – samo 1 od 20 tata.
Ali iako je još uvek malo onih koji mogu da ponesu titulu tatamate, naziru se obrisi društva u kome je svaki otac tatamata i to je svakako dobra vest.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
