Porođaj je jedan od najvažnijih, ali i najstresnijih događaja u životu svake žene - najmanje što očekuju je poverenje u lekare i medicinske sestre da im maksimalno olakšaju taj proces. Međutim, na Balkanu često žene imaju jeziva iskustva sa bolničkim osobljem, što pokazuje iskustvo jedne novopečene mame iz Splita.
Jedna Hrvatica iz Splita je u Fejsbuk grupi „Trudnice i mame 2020“ podelila zastrašujuću objavu kojom je želela da upozori druge žene na uslove u splitskom porodilištu.
Žena je postala majka prvi put početkom septembra. Ona je inače magistar socijalnog rada. Njenu ispovest, koju je objavio Večernji.hr, prenosimo u celosti.
„U totalnom sam šoku još uvek od svih događanja za vreme porođaja i boravka u porodilištu. Trudovi su mi počeli 1.9. u 1 sat iza ponoći (svakih 10 min). Muž me doveo u bolnicu jer mi je ipak prva trudnoća i nisam znala šta me čeka pa smo došli odmah. Primljena sam u predrađaonicu, otvorena samo 1 prst. Na Ctg-u sam bila od 2 do 6 ujutro sama u sobi, niko me nije ni poverio do 6.
Pročitajte još:
U 6 su mi rekli da hodam sat i po. Nakon toga klistir i u boks, probili mi vodenjak, stavili na drip. Bolovi užasni, nisu mi dali da ustanem iako sam se sporo otvarala. Maska obavezna. U jednom trenu sam je skinula da bi stara sestra došla i rekla mi ‘budete li skidali masku ostaviti ću vas samu neću vas ni poverit’. Ja na to ‘gospođo ne mogu disat’. Ona se navila ako ja ne verujem u koronu da ona je, da ima doma porodicu itd…
Pola sam čula pola ne, samo sam rekla molim vas ne mogu o tome, meni je samo da rodim. Ostalo se ne sećam bas jer sam se zbog boli i nedostatka vazduha između svakog truda onesvestila. Tražila sam epiduralnu, nisu mi je dali s objašnjenjem da detetu nisu otkucaji u redu. Ja u još većoj panici pitam i tražim odgovara…. Ništa! Hitan carski za jedno sat i po jer su mu drastično počeli otkucaji opadati. Intenzivna prespavana.
Onda nastupaju problemi s grudima. Mleko nadošlo, tražim da mi neko pokaže kako se izdojiti jer su mi grudi bile ko kamen i beba od 2,3 dana ne može sisati. Niko ništa – pedijatrica koja mumlja sebi u bradu, sestre koje u 3 ujutro lupaju kao da je podne. Mali mi je dobio žuticu, spominju neke brojke, ja pitam, odgovara nema. Mali izgubio 200 grama, pedijatrica kaže obavezna dohrana. Sledeći dan opet molim jer mi grudi pucaju i bole me gore nego rez od carskog, takođe tražim nadohranu jer je tako doktorka rekla da bi mi sestra koji sam molila da mi pomogne rekla ovako: ‘Bogu plakat koliko imaš mleka a tražiš nadohranu’. Niti sam dobila nadohranu niti pomoć oko grudi.
Stavljam dete da doji, ono plače, gladno jer je sestra odlučila da meni nadohrana ne treba… Sledeći dan mali nije dobio ni grama, susrećem se sa izjavom da nešto nije i redu ako ne dobiva na težini“, napisala je, pa dodala da je žena koja joj je bila cimerka u bolničkoj sobi imala slično iskustvo.
„Plače žena plačem ja i deca nam. Grlimo se kao da se znamo 100 godina jer smo jedna drugoj jedina uteha tu. Poseta nema, iz sobe ne smeš izaći, manji si od makova zrna, zavisiš od tih žena koje su nehumane. Sto puta samo komentarisale da nam je neko pričao da bi rekle da ima i do žene kako se razgovara s njima. A nas dve nismo pristojnije i uljudnije mogle biti, i uprkos svemu, jer ponavljam zavisiš od njih, poniziš se i pogneš glavu iako bi grizla.
Vrhunac svega uz 100 situacija svaki dan je bio kad mi je sestra došla u ponoć dati antibiotik. Malac je gladan, čekam nadohranu, dolazi mleko i antibiotik. Ja molim mogu li pričekati da nahranim maloga pa onda antibiotik. Ne može, naravno. Stavlja meni kroz braunilu, miče krevetac onaj plastični od mene a dete se dere doslovno. U to ona od mene odlazi do njega i uzima prekrivač koji mu baca preko krevetića i pokriva ga celog i govori: ‘Ajde dosadan si i meni’.
Pročitajte još:
Ja se nekako dižem i dolazim do kreveta i skidam ono i govorim njoj nemojte ga… A najradije bi je udarila… ali ne mogu jer šta ću tu noć. Šta mogu, mali ima žuticu, ne znam kakav je nalaz do ujutro, što ako zovem policiju, muža, izađem na svoju odgovornost… Što ako se malom nešto dogodi zbog moje reakcije… Sto misli u sekundi, nego opet se ponizi spusti glavu plači i moli Boga da što pre prođe vreme i da idem doma“, ispisala je ova majka.
Naglasila je ono što i u Srbiji mnogi znaju – morate imati neku vezu da bi se prema tebi ponašali kao prema čoveku. I ona se sama javila sestri koju zna i ispričala joj je sve na što joj je sestra odgovorila: „Znam sve, direktor se ne može obraniti od primedbi, nažalost“.
„Zamislite taj strah kod žena koje se godinama bore da bi ostale trudne, iznele trudnoću do kraja… Zamislite se u tome i da vam neko pokriva dete prekrivačem i dere se na vas kao da ste osuđenik, a ne žena ranjiva o kojoj zavisi i to malo biće koje je upravo donela na svijet. Držite se žene, ako ništa lakše se psihički pripremiti kad znate, a nemate drugog izbora osim Splita. I držim fige da budućim mamama ne bude ni slično. Ali ovo je moje“, na kraju je napisala žena.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
