Čak 16 nedelja pre termina, sa samo 470 grama, toliki da je stao tati u šaku, rođen je maleni Vuk Grujičić. Od lekara je dobio ocenu nula, uz reči da će teško preživeti noć. Danas, devet godina kasnije, Vuk ima mnogo zdravstvenih problema, ali on se smeje, igra sa batom Nikolom i ruši sve crne prognoze.
„Ja prvo nisam ni znala da je on živ. A kad sam ga videla tri dana posle rođenja, pomislila sam da nema teorije da preživi. Ali on je očigledno rešio da živi“, priča Vukova mama Aleksandra za portal Zadovoljna.rs.
Seća se i kako je jedna nemila situacija takođe bila znak da je Vuk na svet došao kao veliki borac.
„Zvučalo je ružno kada mi je doktorka to rekla, to su strašne stvari, ali ispostavilo se da je jedan dečak preminuo pet minuta pre nego što se Vuk rodio. Tako se sticajem tih nesrećnih okolnosti oslobodio aparat za disanje. I doktorka je tada kazala da joj je to znak da će on da preživi.“
Lekari ih savetovali da odustanu od Vuka
Vuk je prevremeno rođen 25. maja 2012. godine sa spojenim prstićima, zatvorenim očima, problemima sa plućima, krvarenjem na mozgu. Cele te prve godine života bio je u bolnici, dugo bio na kiseoniku. Nije mogao sam ni da jede, ni da pije vodu. Ipak, doktorka je obećala da će za rođendan kući. I jesu ga pustili. Na par dana… Pa onda opet nazad. I tako tri godine.
„Ubedljivo najteži trenuci su oni kad su nas doktori savetovali da ostavimo dete jer su smatrali da nije imao šansu da preživi. I ako preživi, u najboljem slučaju bi bio biljka vezana za aparate, a mi smo mladi i ne treba nam to… Savetovali su da ga ostavimo i da život nastavimo dalje“, kaže tata Stojan, poznat na društvenim mrežama i kao Vukov ponosni tata.
Nekako su ipak sve ovo vreme uspevali da odagnaju crne misli.
„Znala sam šta sve može da se desi, bila sam tu kad su drugim roditeljima saopštavali da im dete nije preživelo. Ali nisam davala sebi da zamišljam sve ono loše što može da bude. Međutim, kad je Vuk imao operaciju refluksa, rekla sam Stoletu da se plašim da ćemo ga izgubiti. On je prećutao, ali mu se na licu videlo da isto misli. To me je dodatno slomilo“, kaže mama Aleksandra.
Ne krivimo lekare zbog greške
Ono što bi mnoge druge izjedalo, nju nije. Vuk je mnogo pre vremena rođen greškom lekara, ali Grujičići nikada nisu u tome tražili krivca za ono što im se desilo.
„Mene je tad zanimalo samo da on ostane živ, a ne da tužim doktorku. Kad smo posle par meseci videli da se Vuk izvukao, kazali smo – kakav god da je, naš je. Sad je najbitnije da se borimo za njegov život, doktorka je pogrešila, ali ne zato što je htela. Dešava se, jednostavno“, kažu mama i tata.
Grujičići u svakoj reči, u svakom pokretu pokazuju da su jači od sve muke, ali nije teško zamisliti koliko snage im je trebalo poslednjih godina.
„Možda najgore od svega je bilo kada sam morao ženu da lažem da nam je dete mrtvo jer su mi doktori tako savetovali“, kaže tata Stojan.
U takvim trenucima, tu je njihova uzajamna ljubav, razumevanje, Vuletov, a sad i osmeh šestomesečne bebe Nikole.
Spavali smo čučeći uz njegov krevet
„Ne znam kad smo za ovih devet godina u komadu odspavali više od tri sata. Na početku je Vule imao i po 50 epi-napada dnevno, pored svih ostalih dijagnoza dok je bio na kiseoniku. Supruga ili ja smo bukvalno čučali pored kreveta držeći ga za ruku da ne počupa kanile i da osetimo kad je napad u tom nekom polusnu. Čučali da nas san ne prevari. Danas zvuči neizvodljivo, ali verujte mi na reč. I sad kad ima devet godina, ja spavam s njim jer imam lakši san, a Vule se često budi“, priča tata.
Vuk zbog cerebralne paralize ne može da se odupre rukom da se okrene, pa je tata tu da ga vrati na jastuk, izvuče ruku, pokrije… Tek oko jedan sat iza ponoći on i mama sednu i piju svoju prvu kafu. Tek tad razmene neku reč, dogovaraju se i planiraju dalje.
Roditelji u parku sklanjaju decu od Vuka
Na sve to Grujičići se bore sa teškim predrasudama.
„Imamo dete koje volimo najviše na svetu i sa njim izađemo da šetamo i onda se dešava da roditelj koji ide u susret povuče svoje dete u stranu kao da će Vuk da ga ujede ili da je zarazan… Tužno je pokušavati da se praviš da nisi video njihove reakcije… U parkiću deca viču – eee dođi da vidiš ovog, aaa mama, mama, vidi, a roditelji ih povlače da se vrate nazad“, priča tata Stole.
Ali njih ni to nije slomilo. Želeli su i drugo dete. Ipak, stres, pritisak, strah, Vuletov čest boravak u bolnici učinili su svoje, pa bebe nikako nije bilo.
„Za njegovih prvih pet godina, tri smo praktično živeli po bolnicama. Drugo dete je došlo kao nešto baš lepo. Doba je korone, ali mi smo navikli na komplikovane životne situacije“, priča mama kako se sve promenilo kad je ona prošle godine, posle osam godina u kući, počela da radi i mesec dana kasnije – uspela da zatrudni.
„Kad sam našla posao, procvetala sam. Prethodno sam sasvim zaboravila na sebe. I to ne znači sad da ja manje volim Vuka i da bežim iz kuće od njega, nego jednostavno konačno malo mislim i na sebe. Ja nemam više drugarice jer su me osam godina zvale na kafu, a ja odbijala jer nikad nije bio trenutak. To nije normalno, šta god da vas zadesi u životu“, priča Aleksandra kako je u svmeu vrlo važno da mama bude srećna da bi i dete bilo.
Vežbe daju rezultate
Ona napominje i da je bitno da roditelji budu međusobno otvoreni da bi pomogli jedni drugima.
„Kad smo otišli na jednu čuvenu kliniku u Italiji, ja sam pre toga visila godinu dana na internetu čitajući studije dok nisam shvatila da oni mogu da nam pomognu. A tamo u bolnici – čak nekoliko porodica iz Srbije. Pomislih, pa ljudi što nigde ne objaviste slovo o tome da znamo i mi drugi“.
Srećom, Vuku je posle Italije bilo bolje. Od bebe koja je na rođenju imala ocenu nula, izrastao je u devetogodišnjeg dečaka koji kaže „mama“, „tata“, „deda“, može da sedi, da se igra. Takođe, već neko vreme on po posebnom nemačkom modelu radi vežbe za kognitivno-fizički razvoj. I ne očekuju njegovi roditelji čarobni štapić, ali što Vuk više vežba, napredak je sve vidljiviji. Nedavno je i prvi put bio kod bake i deke ceo vikend, bez mame i tate.
„Ko nije tu svaki dan s njim ne može da zna da sve može da se desi u sekundi. Ni mi do jednog trenutka nismo znali da je alergičan i na grašak, a počeo je da se strašno guši samo što smo mi sedeli za stolom i jeli ga. Meni su zato kola stalno parkirana ispred tako da u svakoj sekundi mogu da izletim i krenem ka bolici. Ne znamo šta nas čeka, ali znamo da naš put vodi, kao i do sada, kroz bodljikavu žicu. Možda ćemo napredovati polako, ali znam da nećemo stati“, uveren je Vukov tata.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
