Ne radiš, a šalješ dete u vrtić?
Godina je 2024. a veruje se da žena kad postane mama ima pravo samo da bude mama i zasposlena aktivna građanka. Sve one koje rade drugačije, i dalje su osuđivane i okarakterisane kao nemajke. Zato smo pitali one koje su se našle u ovoj situaciji, da nam iz ličnog iskustva kažu zbog čega su decu upisale u vrtić i kad nisu radile, a nadamo se će ovi odgovori bar napraviti mali korak u prihvatanju slobodnog i modernog društva.
Evo šta one kažu:
Milica
Postoji više razloga. Prvenstveno socijalizacija deteta i razvoj veština. Smatram da vrtić omogućava deci da razviju motoričke veštine, jezičke sposobnosti, ali im daje priliku da stvore prijateljstva od malih nogu i postanu samostalnija.
S druge strane, značilo mi je da imam vremena za sebe i obaveze u domu.
Mišljenja sam da ako sam dobra sebi, a to jedno mogu da postignem ako imam svoje vreme, biću i dobra majka, žena, prijateljica… Njeno vreme u vrtiću mi je omogućilo da radim na ličnom razvoju. I želim da naglasim da ne znači da je bolja majka ona koja vremenski provede više vremena sa decom, već ona koja je direktno upućena na njih, pa makar to bilo i dva sata dnevno.
Tokom tog perioda sam se susrela sa mnogim kritikama, mada mene lično ne dotiče ko šta kaže i misli. Po meni svaki roditelj donosi odluke koje smatra najboljima za svoju decu i svi imamo različite prioritete, tako da je važno da podržimo jedni druge umesto da osuđujemo.
Jelena
Odluku da ga upišem u vrtić sam donela generalno da bi se družio, brže napredovao u grupi i zajedničkoj igri. Vrtić radi na njihovom govoru, i bilo mi je bitno da uči da deli. Mi smo jedna velika porodica, ali je moj sin najmlađi. Stoga su svi počeli previše da mu popuštaju. Vrtić je neka njegova obavezica, i način da ga malo trgnem iz ušuškanog života. Nije imao obavezu da ide svaki dan, i mogla sam odmah da ga povučem kad se malo razboli.
Ipak, kada boravi u vrtiću, ja za to vreme stignem sve rasterećno da završim. I nabavku, i obaveze po kući, i posao koji nije onako klasičan od 7-15h i slično, ali zahteva dosta obaveza i koncentracije. Takođe mogu da se posvetim sebi, mogu da sredim nokte, ili uradim tretman lica, kose. A znam da će se on za to vreme igrati, ručati, spavati. Nisam bila pristalica dadilja, jer u tom slučajju ne bi imao kontakt sa drugom decom i napredovao u grupi. A iskreno, nisam ni imala poverenja. Mi živimo u maloj sredini i nisam znala ni jednu kvalitetnu. Ovo što sam viđala uglavnom su bile situacije kada te žene sede u parku i čačkaju telefon dok deca sede u kolicima i gledaju drugu decu kako se igraju.
Što se tiče osude ili kritike, najbitnije je da me moje okruženje podržava. Čak i oni koji su se bunili zbog odluke da upišem sina u vrtić, na kraju su shvatili da sam donela najbolju odluku. Za to vreme sam uspela da mnogo napredujem na ličnom nivou, dam ispite, pošto sam tokom studija dobila dete, i svojim znanjem iz ekonomije potpomognem porodičnoj firmi. Stoga, savetujem svim mama da ne zapostave sebe, da gledaju na to da im se dete igra i uči, dok one odu na neki tretman, relaksaciju. Ili bar da olakšaju sebi da na miru raspreme kuću, skuvaju nešto zdravo, istreniraju.
Iva
Zaslužujemo da budemo žene i devojke i kada postanemo mame. Lično ja sam dobila prvu ćerku sa 22 godine. Verujem da uvek, a pogotovo u tim godinama, imamo pravo da nastavimo da se družimo i zadržimo stara prijateljstva, da imamo prostora da popijemo kafu ili se vidimo se nekim od prijatelja nasamo i na trenutak se udaljimo od uloge mame. A najbitnije od svega, nijedna žena sa detetom, ili u mom slučaju troje, ne može da bude nezaposlena. Obaveze oko njih, zadovoljavanje njihovih potreba, spremanje ručka, i mnogi drugi faktori koji idu sa decom su dovoljan dokaz da nijedna mama ne može da bude nezaposlena. Štaviše, mame nisu opuštene čak ni kada im je dete u vrtiću.
Volela bih da se naše društvo liši balkanskog tipa razmišljanja da žena kad rodi decu treba da navuče kecelju i zarobi se u kuhinju. Skroz je u redu da, ako ne radite, pošaljete dete u vrtić i iskoristite to vreme da radite na sebi.
Želela bih svima da poručim, iz iskustva, ali i struke psihologa. Uspeh kroz patnju je poznat nama sa Balkana, pogotovo ženama, ali ne mora baš tako da ide. Svakako sa decom je zagarantovana neka vrsta patnje i muke, od rođenja sa grčevima, pa zubima, kasnije i životnim problemima. Ali ne moramo se mi još zarobljavati u tome, veći je uspeh ako kroz sve što život nosi uspemo sebi da damo oduška bez nekog ozbiljnijeg povoda, ili kada dođe do tačke pucanja pa nemaš gde. Zato, imajte vreme za sebe.
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
