Osnivač Mense u Srbiji: Kad deci prvi put dati video-igrice

Podeli:
deca video-igrice
Foto: Grandbrothers / Alamy / Alamy / Profimedia

Dr Ranko Rajović, regionalni osnivač Mense, za portal Nova.rs priča koliko bi deca dnevno trebalo da igraju video-igrice i kada roditelji najranije treba da im dozvole da ih igraju.

I ranije, a posebno sada, kada smo zbog svega što nam se događa više u kući, veliko pitanje jesu deca i video-igrice. Jasno je da ne donose mnogo toga dobrog, ali jasno je i da je roditeljima teško da ih deci potpuno ukinu. Ima li zlatne sredine i kada je prihvatljivo deci prvi put dozvoliti da igraju igrice, za portal Nova.rs priča dr Ranko Rajović, autor NTC programa učenja kroz igru. saradnik Unicefa za ranu edukaciju, osnivač Mense u Srbiji i nekoliko zemalja u regionu.

„Svojoj deci sam sa osam, devet godina prvi put dozvolio da igraju video-igrice, i to uz moje prisustvo. I to je bilo malo, 15-30 minuta“, priča Ranko Rajović, s tim što bi, kako kaže, tu granicu danas podigao na desetu godinu.

On jasno izdvaja koja je to prihvatljiva mera video-igrica.

„Vikendom sat vremena, radnim danima najviše pola sata.“

Ipak, sve to važi pod jednim uslovom. Naime, doktor Rajović ističe da je vrlo važno nadomestiti to vreme koje je dete provelo igrajući igricu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by NTC Stara Pazova – NTC Inđija (@ntc_starapazova_indjija) on


„Sa mojom decom je dogovor bio – ako igraju igricu pola sata, moraju u park sat vremena, da skaču, trči, igraju se. A ako bi igrali sat vremena, mada se to retko dešavalo, onda bi bili u parku dva sata.“

A zašto park?

„Zato što, kad deca sede, recimo, tih pola sata, posebno pred ekranom, ne aktiviraju ništa što je važno za razvoj mozga. Tad nema trčanja, nema skakanja, prevrtanja, a kretanje je vrlo važno za razvoj mozga. Zato sam rekao sebi – kompenzatorno će biti duplo više vremena u parku u odnosu na igrice.“

Dakle, kako navodi, pola sata igrica dnevno nije mnogo jedino pod tim uslovima i nikako pre osme, devete godine.

Opasnost od zavisnosti

Druga važna stvar sem ovog balansa između virtuelne i prave igre je problem zavisnosti od video-igrica u koju mnoga deca lako skliznu.

„Deci mozak doslovno treperi dok su u video-igrici. To je potpuno druga frekvenca, nama biološki neprirodna i dete se za to vezuje svaki put kad prelazi neki nivo.“

Pročitajte još:

Rajović kaže da je dete tada na dopaminu, raste hormon sreće kad dobije tu „nagradu“ i taj ciklus se menja pet, šest puta na deset minuta, što nije prirodno.

„Dete tako prelazi u virtuleni svet i iz toga se jako teško izvlači. Tada počinje da laže roditelje, da se sakriva u sobu… Neka istraživanja koja sam radio su pokazala da deca noću od jedan sat do tri sata posle ponoći krišom, dok roditelji spavaju, igraju igrice. Sutradan su onda nenaspavana, teško idu u školu, ne mogu sebe da kontrolišu…“, kaže Ranko Rajović i napominje da zato roditelji ne bi trebalo da deci daju telefon u njihovoj, dečjoj sobi.

Zbog svega toga Ranko Rajović kaže da roditelji moraju da postave jasne granice i da istraju.

„Moraju da se odrede stroga pravila, kad se telefon i igrice koriste, pod kojim uslovima, ali sve to sa mnogo ljubavi i razumevanja. Vrlo je važno i da roditelji budu jednoglasni, a ne da jedan kaže – ja bih ti dao duže, ali mama ne da. To je najgore“, zaključuje naš sagovornik.

Kad detetu kupiti prvi telefon

Velika je dilema mnogih roditelja i kada detetu kupiti prvi telefon. Odlagali bi što duže da dete ne bi stalno buljilo u njega, a opet, lepo je da može mami i tatai da se javi, da znaju gde je kad zatreba.

„Ako roditelj zna da je telefon opasan i dete to prihvati, pa nek ima telefon sa deset godina, nikako pre, mada ja ne bih dao ni do 14. godine. Ako je roditelje baš strah gde je dete, nek mu kupe onaj običan telefon, ne pametan, nego one koje smo nekad imali, za pozive i poruke“, savetuje Ranko Rajović.

***

Bonus video:

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram