Naša deca su sama sebi pokrala nekoliko dimenzija ljudskosti

Beba i porodica 22. okt 202111:45 > 11:45
Podeli:
Tinejdžeri
Foto: Dan Brownsword / ImageSource / Profimedia

Sve što je ljudsko nije mi strano, što bi rekli stari Latini, ali, ljudi moji! Da li ste primetili do koje mere su naši tinejdžeri sebi zakomplikovali život? Naša deca se ne rađaju emocionalno i socijalno pismena, mi treba da ih opismenimo, inače će nam i ona šljiva pod koju ćemo jednog dana navodno svi stati biti prevelika. Nisam radila nikakva "istraživanja na reprezentativnom uzorku", ali kao psihološkinja i porodična savetnica godišnje obavim više od hiljadu razgovora sa adolescentima i mislim da znam šta pričam.

Svi vi koji imate mezimce od 12+ godina, obratite pažnju na njihovo ponašanje u komunikaciji sa drugima.

Osećanja im se zovu smor, meh, bleh, bipolarno, anksiozno, egzistencijalna kriza, depra, hajp. Naša deca ne kapiraju da su sami sebi pokrali nekoliko dimenzija ljudskosti. Sveli su sopstvenu dušu na sliku. Kako da komuniciraju sa drugim osobama o svojim osećanjima, kad ih nisu iskomunicirali ni sami sa sobom?

Kad im se neko sviđa i žele da uspostave kontakt, sve okolo naokolo, a nekad je toliko naokolo da sve izgubi smisao. Šalju mim ili glupavu fotku, koja bi trebalo da znači – „Zdravo, mislim na tebe, meni se priča sa tobom, jesi li za?“

Čast hrabrim izuzecima, ali većina njih to ne bi napisala direktno ni da im život zavisi od toga – „biće krindž, ispašćeš smor, stoker“, ko zna šta sve ne. Onda primalac poruke vidi mim ili fotku. Ali. Naravno da ima ali. Kod primaoca poruke kreće overtinkovanje (za neupućene: preterano razmišljanje, mahom iracionalno).

„Da li ova osoba hoće da pričamo? Joj, ako ja sad postavim neko pitanje da počnem konverzaciju, a osoba neće konverzaciju, ispašću retard, krindž, smor, paljevina. Sad ću ja da pošaljem mim/glupavu fotku, pa ako osoba hoće, ona će meni baciti neko pitanje.“ I tako mim na mim, fotku na fotku, sve u svemu, gde si bio nigde, šta si radio ništa.

Stori na Instagramu je poseban način za privlačenje pažnje; oni ga tako i doživljavaju i sa njim rukuju vrlo, vrlo promišljeno. Šta se stavlja na stori, kad se stavlja… Posebna mudrost je znati kad treba pogledati tuđu objavu – posebno ako je reč o osobi koja im se sviđa. Pogledati nečiji stori minut pošto je objavljen je nedopustiv prekršaj, jer su onda osobi stavili do znanja da su jako zainteresovani! A to je, naravno, neopisiv blam, iliti krindž. Veći blam od toga jedino je kad slučajno lajkuju neku staru, davno objavljenu fotku svoje simpatije. Posebna pravila (u njihovim glavama) odnose se na to kako treba komentarisati ono što je objavljeno. Set pravila postoji i za tumačenje komentara. Svi tinejdžeri su stručnjaci digitalnog marketinga.

Telefonske razgovore ne upražnjavaju, oni su im samo malo manje teški od kontakta uživo – ne mogu da ih dovoljno iskontrolišu i to im stvara tenziju. Umesto toga, šalju nizove i nizove glasovnih poruka, na kojima zvuče onako kako su hteli da zvuče – opušteno, upućeno, inteligentno, prosto da drugi ne poveruju koliko su kul.

Kad konačno prevaziđu užase Instagram komuniciranja, kreću užasi oči u oči. Skoro svi postaju mutavi. Kao da će crći ako naglas kažu ili pitaju bilo šta određeno, tipa – ja volim to i to, ti mi se sviđaš, volela bih da se bolje upoznamo, u koju školu ideš, šta očekuješ od mene. Ostaviti utisak postaje mnogo je važnije nego uspostaviti stvarni kontakt sa drugim ljudskim bićem, iako je to ono što istinski žele.

U svetu zrelih ljudi, kritika je dragocena povratna informacija, bilo pozitivna, bilo negativna. U njihovom svetu, kritika je sve što nije odobravanje. U njhovom svetu odobravanje je ’lebac nasušni. Samo potencijalni negativan komentar dovoljan je razlog da ćute i zabiju glavu u pesak.

Gajimo jednu isprepadanu generaciju. Kontra od svake logike – da bi se zaštitili od povređivanja, usvojili su čitav niz pravila koja ih još više povređuju. Da bi izbegli neprijatnost, zarobili su se u ponašanju zbog kog im je, zapravo, stalno neprijatno i zbog čega se retko osećaju dobro u sopstvenoj koži.

Plaše se da budu svoji da ne bi bili procenjivani i osuđivani.

Plaše se da vole da ne bi bili ostavljeni.

Plaše se da se potrude da ne bi ispali neuspešni.

Plaše se da pitaju da ne bi ispali glupi.

Plaše se da kažu da ne bi ispali smešni.

Potrebno im je da se svima dopadnu jer se jedino tako mogu dopasti sebi.

Dragi moji roditelji, naš zadatak je da deci objasnimo da su i neprijatna osećanja korisna i da se od njih raste i sazreva. Naš zadatak je da im objasnimo da ljudi koji nikad nisu bili povređeni, osuđeni, ostavljeni, neuspešni, glupi, smešni i odbijeni zapravo nisu ni živeli, samo su prolazili kroz život.

Da, ima i teži deo. Ova lekcija se ne predaje rečima, nego delima.

***

Bonus video: Poznate mame u borbi za staraljestvo nad decom

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram