Kad je vreme da se dete osamostali?
Da li vaša deca znaju da sama sebi spreme obrok ili čekaju vas da sve uradite? Iskustvo jedne mame pokazuje šta se kasnije desi kada dete odmalena obavlja kućne poslove.
„U trenutku kad je moj sin napunio šest godina, ja sam odlučila da pokrenem svoj biznis. To je bila 2000. godina, i dalje smo materijalno osećali velike posledice devedesetih, jedva smo spajali kraj s krajem. Firma u kojoj sam ja godinama radila je propala. Posao sa pristojnom zaradom nisam mogla da nađem i ja sam u tome videla jedino rešenje da pomognem svojoj porodici. Međutim, to je značilo da više neću moći da budem prisutna u kući kao pre i da će moje dete, silom prilika, mnogo toga morati da počne da radi samostalno.“
Kako kaže, on je već sa sedam godina naučio da isprži jaje za doručak, da sam opere svoj tanjir, da se spremi za školu.
„Drugaricama nisam smela ni da kažem šta sve radi sam jer sam se plašila da će me osuđivati. Ali kad nemate pomoć svoje majke ili svekrve, koje su u našem slučaju živele u drugom gradu, a nemate sredstava da priuštite dadilju ili kuvaricu, onda jednostavno nemate izbora. U to vreme me je strašno mučila griža savesti što sam svoje dete opteretila nečim što umesto svih drugih rade njihove mame, ali kad ga pogledam danas, shvatam da je to zapravo bio najbolji razvojni put za njega. On je, pre svega, izrastao u samostalnu osobu, i emotivno i materijalno. Sa 16 godina je na sopstvenu inicijativu počeo da radi za džeparac kako bi zaradio za letovanje koje je želeo ili za igrice, patike. Imao je neku vrstu samopouzdanja i zrelosti koju nisam često viđala kod dece i to se manifestovalo na sve njegove odluke. Nije dozvoljavao da mu se mešamo u izbore na bilo koji način, nekako je uvek znao šta želi i kako to da dobije.“
U međuvremenu je ona pristojno razvila svoj biznis i, kako se približava penziji, sin je posle fakulteta sam odlučio da se vrati u rodni grad i da preuzme njen posao, ali i da uz to paralelno pokrene svoj.
„Zasnovao je porodicu sa divnom devojkom i često se u životu osećam kao da je mudriji i zreliji od mene, pa budemo u situaciji da on nas savetuje, a ne mi njega. Znam da sigurno nije sve savršeno i da svaka medalja ima dve strane, ali sigurna sam da mu je ta prinudna samostalnost razvila samopouzdanje i životne veštine koje ne bi imao da smo sve radili umesto njega.“
O ovoj temi se u poslednje vreme dosta govori i na društvenim mrežama. Kako kaže jedna mama sa Tvitera, dete od devet godina treba da zna da podgreje ručak, spremi se i ode u školu.
Da li sam ja nenormalna što smatram da dete od 9 godina treba da zna da podgreje ručak, spremi se i ode u školu?
— Sunce ☀️ (@baba_seka) March 14, 2023
Ali očigledno ne misle svi tako.
Pojedini veruju da deca treba da budu deca dokle god je to moguće, da ih roditelji štite i rade umesto njih što mogu, a da će vreme za obaveze svakako doći.
Licno se ne slazem sa tim. Interesuje me ZASTO treba to da radi. Kazu komentari treba na vreme da uci, osamostaljivanje...A ZASTO? Nista nisam znala dok se nisam udala i imala svoje domacinstvo. Sada sam hvaljena domacica. Naucice kad mu zatreba
— .Sanja Domina (@sanjica169) March 14, 2023
A šta kaže struka? Postoji li pravi trenutak da se dete osamostali?
O tome je za Zadovoljnu govorila Brankica Stanojević, diplomirana psihološkinja sa preko 30 godina iskustva u radu sa decom i roditeljima.
„U principu, zlatno pravilo je da sve ono što dete može samo da uradi niko drugi umesto njega ne treba da radi. Recimo, odmalena, ako je u stanju da samo opere ruke, treba ga pustiti, ma koliko to bilo nespretno. I dete treba podržavati u tome.“
Naša sagovornica kaže da se uvek treba voditi i jednim važnim konceptom.
„Mi u psihologiji to zovemo zona narednog razvoja. To je onaj period kada neka funkcija kod deteta nije u potpunosti sazrela, ali počinje da sazreva. Roditelj treba uvek da vodi računa o tome i da to podstiče. To zapravo vodi ka osamostaljivanju.“
A kako to izgleda u praksi?
„Primer je situacija kada dete počinje da uči da hoda. To je njegova zona narednog razvoja. I kod tog hodanja roditeljima je jasno da dete treba da postiču i podržavaju. Ali tako treba i za sve ostale funkcije.“
Međutim, doktorka kaže da ne biva uvek tako, nažalost.
„Kad dete motorički sarzi da može samo da jede, roditelji neretko to odlažu – da se ne bi prljalo, da ne bi pravilo nered, da bi to išlo brže – pa ga oni hrane i dalje, iako bi trebalo da ga podstiču da nastavi da samo to radi. A baš u tom periodu zapravo treba podsticati koordinaciju ruku, usta…“
Brankica Stanojević kaže i da se ovaj princip može i treba primeniti i na druge situacije u razvoju, odnosno osamostaljivanju deteta, recimo, kada dete treba da prvi put samo ide napolje bez nadzora. Dakle, isto važi i za ono što možda nije tako naoko jasno kao prohodavanje ili uzimanje hrane.
„Kad dete oseti potrebu, treba ga podržati, s tim što ga nećete odmah pustiti skroz da nešto radi samostalno, kao što ga ne pustite ni odmah da hoda samo, nego ste tu. Dakle, dajete mu podršku da ono to uvežbava.“
Ove korisne smernice u bliskoj su vezi sa onim nepisanim pravilom da je najveći i najteži zadatak roditelja da nauči dete da se samo dalje snalazi kroz život.
„To je glavni cilj vaspitanja – da dete osposobimo da samostalno funkcioniše. Ali ne može sve odjednom. Ne možete da dete držite pod staklenim zvonom, ne date mu da mrdne od vas, a onda vi procenite da je došao trenutak i onda ga pustite da ide. Za sve mora da postoji proces, pa i za ostamostaljivanje.“
I svetski stručnjaci konstantno napominju da, kako vaše dete raste, zaista je važno da počne da uči veštine koje će mu trebati kada postane malo nezavisnije.
Primer takve slobode je to što mališani u Nemačkoj, recimo, svoje voće seku pravim noževima već sa četiri godine, naravno uz nadzor.
“Uključiti svoje dete u kuvanje i dati mu određene odgovornosti je sjajan način da se upozna sa ovim poslom”, kaže Sara Zaske, mama i autorka koja je napisala knjigu o roditeljstvu u Nemačkoj.
Na kraju, da bi postalo nezavisno, vaše dete mora da bude uvereno u sopstvene sposobnosti. Ako nije sigurno u svoje veštine, i dalje će se oslanjati na podršku roditelja ili sigurnijih drugara, braće i sestara. Svako dete je drugačije i razvijaće ove veštine različitom brzinom. A roditelj je tu da to oseti, podrži dete i da sve od sebe da ga osposobi da se samo snađe u ovom velikom zamršenom svetu, punom izazova.
BONUS VIDEO: Jelena Đoković: Šta me je privuklo konceptu svesnog roditeljstva
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
