To je najstrašnija priča - dete koje nestaje, u rukama stranca. Kada je u martu 2024. Srbiju obišla užasna vest da je nestala dvogodišnja Danka Ilić, roditelji u celom regionu su panično držali svoju decu uz sebe ne ispuštajući ih iz ruku. Ovih dana smo svi primili poruku o nestanku male Dunje, koja je na veliku radost svih nas - pronađena. Zato ne čudi što je u vrhu liste roditeljskih briga, iznad borbe sa drogom i alkoholom, iznad premlaćivanja ili bilo čega drugog - nestanak deteta.
Za sve nas koji smo u medijima videli lica nestale dece u Srbiji, ali i širom sveta, to je najgora noćna mora neizbrisivo utisnuta u naš mozak. I iako podaci govore da nema mnogo slučajeva kidnapovanja dece koju je oteo neko ko nije bio član porodice, roditelji se plaše. Mnogo se plaše.
Jedna inostrana studija je pokazala da je 28% roditelja dece mlađe od 18 godina izjavilo je da su „izuzetno/veoma” zabrinuti zbog kidnapovanja i otmice, a 25% njih je bilo „izuzetno/veoma” zabrinuto da će im deca „biti pretučena ili napadnuta“. Anketa se u najboljem slučaju čini nepreciznom – grupa roditelja sa decom definisanom jednostavno kao „mlađa od 18 godina“ će se uhvatiti u koštac sa širokim spektrom izazova. Ali istaknutost tih strahova od otmica i napada tako visoko na listi, jasno pokazuje koliko je snažan naš strah od bezličnog čudovišta.
Ipak, umesto da davimo u strahu sebe i svoju decu, treba da se izbavimo iz njega.
„Baš juče mi je neko rekao: ‘Nije da ne verujem svom detetu. Ne verujem drugim ljudima.’ Pa, to je ono što je poverenje. Vaše dete ne živi na Marsu. Tamo ima drugih ljudi. Ima automobila. Postoje vlasnici prodavnica. Ima ljudi u metrou. Morate verovati jedni drugima. Morate da verujete svom detetu u svetu sada, a ne samo u teoretskom vakuumu. Jedina stvar koja će vas naterati da imate straha onoliko koliko je realno da ga imate, je da ih pošaljete napolje, među ljude i opet, ono što vam olakšava sve to jeste radost koju osećate kada vidite da vaše dete cveta i raste“, kaže autorka knjige „Deca slobodnog dometa“ Lenor Skenazi.
Kako roditelji da prevaziđu strahove
Doktor psiholoških nauka, specijalista medicinske psihologije i psihoterapeutkinja Olja Dukić je na sajtu ordinacija-krug.com pisala o tome kako roditelji da prevaziđu strahove. Prenosimo vam njene savete.
„Ukoliko kao roditelj u većini situacija kroz koje dete prolazi vidimo opasnost, vreme provedeno sa detetom možemo da trošimo na izbegavanje ‘katastrofa’ čime umanjujemo sposobnost da opušteno učesvujemo u zabavnim aktivnostima sa detetom. Uplašeni roditelj ima manje sposobnosti da na logičan način reši problematične situacije i uči dete da potencijalno teške situacije doživi kao zastrašujuće.
Da bi roditelji nezdravo osećanje straha promenili u zdravo osećanje brige, važno je da prvo identifikuju koje misli im prolaze kroz glavu. Kada identifikuju misli, mogu sebi da postave sledeća pitanja:
Da li je ta situacija zaista opasna onoliko koliko se meni čini?
Da li znači da se zastrašujuća situacija neće dogoditi ukoliko ako se budem više brinuo/la?
Da li mi ovakve misli pomažu?
Kakve su posledice ukoliko nastavim da osećam strah ili strepnju?
Koje su alternativne misli koje mi pomažu da strah bude manji?
Šta mogu da dobijem ukoliko odustanem od straha?
Kako bi se oslobodili straha, predlažemo vam da isprobate sledeće strategije:
Držite svoje misli u sadašnjosti. Primarni uzrok nezdravog straha je razmišljanje o zastrašujućoj budućnosti.
Zamislite, do detalja, šta je najgore što može da se dogodi. Zatim, zamislite sebe da se potpuno snalazite u lošoj situaciji. Mnogi roditelji se zastrašuju tako što zamišljaju sebe kao bespomoćne. Dobro bi bilo da zamislite sebe kao nekog ko uspešno prevazilazi problematičnu situaciju.
Preuzmite rizik. Svaki put kada izbegavate nešto da uradite zato što se bojite, vi jačate strah. Svaki put kada uradite nešto uprkos strahu, vi ga slabite.
Zapamtite da je mnogo važnije da radite stvari nego da ih radite savršeno.
Izložite sebe stvarima kojih se plašite postepeno. Napredujte malim koracima. Na početku će strah biti intenzivan ali će se smanjivati svakim sledećim korakom.
Zapamtite da niko nikada nije sprečio da se nešto loše dogodi samo zato što je strepeo i paničio.
Razgovarajte sa sobom na miran i ohrabrujuć način kada osetite strah.
Ostavite sebi „vreme za brigu“. Svakoga dana u određeno vreme 10 minuta se zastrašujte koliko želite. Uložite napor da to ne radite u toku dana mimo tih 10 minuta.
Setite se da deca kada porastu imaju bogatija i lepša sećanja na detinjstvo ukoliko su imali roditelje koji ih nisu štitili od različitih životnih iskustava.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
