U moru vesti o političarima i kriminalcima, često zaboravimo da se zapitamo kako izgleda svakodnevna borba mnogih građana Srbije. Jedna mama napisala je za nas tekst upravo na ovu temu. Prenosimo ga u celosti.
Čim sam jutros otvorila oči poruka na Messengeru od moje ćerke: „Javi mi se kad dođeš u ofis… Znaš, mama, obratila sam se na pet adresa pre tebe, htela sam da te izbegnem po svaku cenu, znam da nemaš“.
Još nije ni izgovorila sve, kreće tortura sa moje strane. Iskreno potresena činjenicom da polazi na posao bez dinara u džepu dok njen mlađi brat ostaje u stanu da uči za završetak faksa, izgovaram sve same očajničke fraze, originalne doduše – to mi se priznaje jedino.
Potekla sam iz prosečne građanske porodice u kojoj čak majka nije radila, i tokom studiranja u Beogradu uglavnom nisam sebe dovodila u tako bednu situaciju. A njima se dešava da potroše brdo para, a onda osvane ovakvo jutro. I moja akrobatika! Tipičan smo produkt društva bez sistema i tipičan potrošački mentalitet.
Pročitajte još:
Na šta potroše? Na cigarete, na lekove protiv anksioznosti, na dobro mleko za telo jer suva koža (a tek moja), na knjige i pozorište, na komade krpica „je l’ ti znaš gde ja radim“, na ručak ponekad negde napolju. A bilo je i putovanja, bilo je i kursa šivenja i tajnih prijemnih ispita itd.
Torture u kojima pominjem prioritete tipa – dok se završi fakultet (osam smrtno teških na opštoj književnosti), da se ide u ritama, ma šta da se ide, da se ne ide nigde, da se ne diše, jer kad se završi, plata će biti veća a vremena dovoljno za još jedan posao – i onda se def. silazi sa moje grbače. Ma da li? Pa ona zna, s pravom, da bi u tom slučaju imala manje nego kad sabere koliko košta kirija i računi i koliko joj najstariji brat još dodaje. I što da stisne gas, uostalom, i sama zna da kaže: „Ja okom, a moja majka skokom!“
„Oprisebi se, ženo“, govori mi prijateljica, „pa to ne možeš sve da postigneš: tolika kuća, treba to grejati, pa oni moraju da shvate, nije moja tako, prodavala je knjige po ciči zimi i zaradila upalu bešike, sad ona meni pomaže i sad me ne interesuje da li kupuje 50. cipele zaredom.“.Znam. Sve to znam.
A znam i da je to što se oni ne „pružaju prema guberu“ uslovljeno time što su kao mali bili u mogućnosti da imaju malo više od proseka (i mi smo ispunjavali naše skrivene želje nakon praznih prodavnica devedestih – lego kocke i sva čuda), a potom kad su, opet kao mali, ostali bez oca – majka je trošila više nego što se smelo da ne budu dodatno ranjavani, sve dok se nisu iscrpeli resursi. I nastavila da dajem sve od sebe. Sve osim slobode, bilo udajom ili učlanjenjem. A propos toga šalimo se sa našom devojkom ponavljajući reči njenog mlađeg brata, zapanjenog nad dekintiranošću svoje sestre: „Udaj se dobro, molim te“.
Pročitajte još:
I sad ja vas, žene i majke, a i muškarce, zašto ne, sve slobodoljubive persone, pitam: kako u Srbiji biti slobodan i dostojanstven, kako biti NEsavršen i nedosledan, sklon pogreškama na koje kao čovek imate pravo, kako pronaći tu zlatnu sredinu između „ići ćeš u ritama“ i žmurenja na skupe cipele jer je „veliko stopalo i čukljevi su i mora da se vodi računa i ti si nas naučila da se kvalitet isplati“. I kako odvojiti vreme da žena i majka i civilizovano biće pre svega, pročita još nešto, ispuni sebi još poneku želju pre nego ode sa ovog sveta kao heroina i kome to uopšte treba?
Znam šta ću im reći. Da izaberu npr. da li će da budu orao ili patka.
Ili:
„Ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti!“
Nema sredine za ovakve. Iscrpljujuće zlatne sredine. Goodbye and good luck“.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
