Zašto slanje deteta u ćošak ili moderni tajm-aut može da ga ošteti zauvek otkriva jedna nova, provokativna knjiga koja preispituje svaki aspekt modernog roditeljstva.
Majka četvoro dece, autorka knjige „Because I Said So! Why Society Is Childist And How Breaking The Cycle Of Discrimination Can Change The World“, Sara Okvel Smit radi sa roditeljima kao instruktorka i specijalistkinja za brigu o deci.
„Zato što sam ja tako rekao/ rekla!“ Koliko ste puta čuli ovu frazu od svojih roditelja kada ste bili dete i usudili se da dovedete u pitanje mudrost autoriteta odraslih?
Sigurno mnogo puta. Možda vam je često naređivano da „radite kako vam se kaže“.
Ili se možda sećate da ste čuli strogo odbrojavanje – „3… 2… 1…“ – i plašili ste da ćete biti kažnjeni kad roditelj dođe do nule. Sara radi sa roditeljima poslednje dve decenije. Kada zamoli klijente da se sete neposlušnosti iz svog detinjstva, vežba uvek naiđe na cerekanje i prijatno odmahivanje glavom.
Smatraju da su zaslužili disciplinsku meru jer su bili veoma nestašni, pa uz osmeh kažu: „Ali to mi nikada nije škodilo!“
Oni nisu u pravu.
To maltretiranje dece – najugroženijih članova društva – nije ni smešno ni opravdano.
„Childism“ ili „diskriminacija dece“ se ne razlikuje od bilo koje druge štetne diskriminacije – rasizma ili seksizma, na primer. Ovu reč su prvi put upotrebili 1975. doktori Čester Pirs i Gejl Alen u jednom psihijatrijskom časopisu.
Oni su to definisali kao automatsku pretpostavku superiornosti bilo koje odrasle osobe nad bilo kojim detetom; a rezultira time da potrebe, želje, nade i strahovi odrasle osobe nesporno imaju prednost nad potrebama deteta.
„Diskriminacija dece“ jeste zapravo skup predrasuda prema deci, jednostavno. Problem je u tome što su te predrasude duboko ukorenjene u našem društvu. Slavimo što ostavljamo bebe da plaču same noću u ime „potrebe za snom“ i „treniranja beba da se samoumire“, iako je samoumirivanje u tako mladom dobu razvojno nemoguće.
Kamenih lica, vodimo mališane nazad u krevet, u strahu da bi grljenje moglo biti shvaćeno kao nagrada za buđenje i izlazak iz sobe.
Stavljamo decu u ćošak, šaljemo ih u „uglove za izolaciju“ ili tajmaut u školi, oduzimamo im omiljene stvari da bismo ih „naučili poštovanju“. A te kazne ne deluju – sve što uspevaju jeste traumatizovanje deteta i često stvaranje oštećene odrasle osobe.
Koliko roditelja poznajete i sami koji se hvale time da oduzimaju X-boks ili isprazne dečju kutiju za igračke kako bi ih naterali da se pridržavaju dogovora. Ali sve što oni zaista rade jeste kontrola deteta kroz strah. Da, čini se da to funkcioniše kada su mali – ali sačekajte dok ne budu u tinejdžerskim godinama, tada će se ili užasno pobuniti, puni ogorčenosti, ili će se pretvoriti u mirne ljude koji ugađaju drugima bez samopoštovanja. Sara je videla i jedne i druge.
„Čajldizam“ se provlači kroz ideje koje su u osnovi mnogih saveta za brigu o deci danas, što potiče od saveta koje su davali muški stručnjaci za brigu o deci u poslednja dva veka.
Stručnjaci kao što je psiholog za spavanje Ričard Ferber, koji je osmislio proces kontrolisanog plakanja 80-ih godina, poznat kao „ferberizacija“ – a koji je i danas popularan – i savetovao mamama i tatama da ugrade bravu s ključem na vrata spavaće sobe svog mališana kako ne bi mogli da dođu do roditeljske sobe noću.
Predrasude o tome kako se ponaša „dobro“ dete zvuče ovako. Ono mora da:
Spava celu noć u svojoj sobi, bez obzira na to koliko se oseća uplašeno ili usamljeno.
Pojede svu hranu na tanjiru, čak i ako nije gladno ili mu se ne sviđa.
Nema napade besa kada je malo ili strepnje ako je tinejdžer, bez obzira na to da li ima bilo kakva teška osećanja.
Nikada ne odgovara, bez obzira na to koliko je njegova poenta važna ili validna.
Ali ono što društvo zaista želi da „dobro“ dete uradi jeste da zakopa i sakrije teške emocije, da nadjača svoje potrebe kako bi udovoljilo odraslima. Neizgovoreno verovanje je da je dete koje izrazi takve potrebe ili poteškoće „nestašno“, „nepristojno“ ili „nema poštovanje“. Ah, to poštovanje.
Koliko često ste čuli da ljudi kažu da „deca ovih dana moraju da se nauče poštovanju“? A deca se ne uče poštovanju – poštovanje se mora zaslužiti.
Poštovanje se kategorički nikada ne postiže sramotom, kaznom, isključivanjem ili krivicom.
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
