Postoji li idealan trenutak?
Među brojnim pitanjima koja muče roditelje, tu je i ono kad je vreme da se dete osamostali.
Postoji li pravi trenutak, odnosno uzrast u kom dete treba da samo počne da jede, da ima svoju sobu, da samo pere zube, da se samo oblači, da samo izađe napolje bez nadzora, da samo ide u školu, da u jednom momentu samo ide na more?
O tome za Zadovoljnu govori Brankica Stanojević, diplomirana psihološkinja sa preko 30 godina iskustva u radu sa decom i roditeljima.
„U principu, zlatno pravilo je da sve ono što dete može samo da uradi niko drugi umesto njega ne treba da radi. Recimo, odmalena, ako je u stanju da samo opere ruke, treba ga pustiti, ma koliko to bilo nespretno. I dete treba podržavati u tome.“
Naša sagovornica kaže da se uvek treba voditi i jednim važnim konceptom.
„Mi u psihologiji to zovemo zona narednog razvoja. To je onaj period kada neka funkcija kod deteta nije u potpunosti sazrela, ali počinje da sazreva. Roditelj treba uvek da vodi računa o tome i da to podstiče. To zapravo vodi ka osamostaljivanju.“
A kako to izgleda u praksi?
„Primer je situacija kada dete počinje da uči da hoda. To je njegova zona narednog razvoja. I kod tog hodanja roditeljima je jasno da dete treba da postiču i podržavaju. Ali tako treba i za sve ostale funkcije.“
Međutim, doktorka kaže da ne biva uvek tako, nažalost.
„Kad dete motorički sarzi da može samo da jede, roditelji neretko to odlažu – da se ne bi prljalo, da ne bi pravilo nered, da bi to išlo brže – pa ga oni hrane i dalje, iako bi trebalo da ga podstiču da nastavi da samo to radi. A baš u tom periodu zapravo treba podsticati koordinaciju ruku, usta…“
Brankica Stanojević kaže i da se ovaj princip može i treba primeniti i na druge situacije u razvoju, odnosno osamostaljivanju deteta, recimo, kada dete treba da prvi put samo ide napolje bez nadzora. Dakle, isto važi i za ono što možda nije tako naoko jasno kao prohodavanje ili uzimanje hrane.
„Kad dete oseti potrebu, treba ga podržati, s tim što ga nećete odmah pustiti skroz da nešto radi samostalno, kao što ga ne pustite ni odmah da hoda samo, nego ste tu. Dakle, dajete mu podršku da ono to uvežbava.“
Ove korisne smernice u bliskoj su vezi sa onim nepisanim pravilom da je najveći i najteži zadatak roditelja da nauči dete da se samo dalje snalazi kroz život.
„To je glavni cilj vaspitanja – da dete osposobimo da samostalno funkcioniše. Ali ne može sve odjednom. Ne možete da dete držite pod staklenim zvonom, ne date mu da mrdne od vas, a onda vi procenite da je došao trenutak i onda ga pustite da ide. Za sve mora da posotji proces, pa i za ostamostaljivanje.“
Naša sagovornica istuče da isto to važi za učenje.
„Roditelji obično negde do četvrtog razreda rade sa decom, kontrolišu domaće zadatke, kontrolišu mu torbu da vide da li je sve spakovao. A onda u jednom trenutku roditelj pomisli da je dosta, pa kaže – sad si veliki, sad sve to radi sam. I onda se dete potpuno izgubi u tome jer nije naučilo da bude samostalno. Samostalnost se uči i to je proces – za svaku funkciju.“
I svetski stručnjaci konstantno napominju da, kako vaše dete raste, zaista je važno da počne da uči veštine koje će mu trebati kada postane malo nezavisnije.
A da bi postalo nezavisno, vaše dete mora da bude uvereno u sopstvene sposobnosti. Ako nije sigurno u svoje veštine, i dalje će se oslanjati na podršku roditelja ili sigurnijih drugara, braće i sestara. Svako dete je drugačije i razvijaće ove veštine različitom brzinom. A roditelj je tu da to oseti, podrži dete i da sve od sebe da ga osposobi da se samo snađe u ovom velikom zamršenom svetu, punom izazova.
BONUS VIDEO: Dragana Pandurević Jovović o pokrenutoj peticiji „STOP AKUŠERSKOM NASILJU“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
