Rebeka otkriva kako izgleda roditeljstvo, ishrana, prijateljstvo i život u Norveškoj, za koju kažu da je jedna od najboljih država za život.
Rebeka je odrasla u Sinsinatiju, a upoznala je svog supruga Norvežanina Martina dok su oboje studirali u Francuskoj. Nakon diplomiranja, preselili su se u Oslo, na godinu dana, kako bi Martin mogao da završi diplomski rad.
Ona je za emisiju „Majčinstvo oko sveta“ otkrila kako izgleda roditeljstvo i život u Norveškoj, jednoj od najsrećnijih zemalja.
„Te prve godine sam zaista prihvatila norveški način života – volela sam zimu, skijanje, letovanje u udaljenoj kolibi“, priča ona i otkriva da su se zbog posla kasnije selili u Japan, gde je rodila prvo dete i Ameriku, gde se drugi put porodila. Treća trudnoća je došla na red u Norveškoj.
„Ali kada smo dobili decu, deo šarma je nestao. Tako je hladno i mračno! Ali zbog mnogih drugih stvari život je dobar. Postoji sigurnost – vlada pruža toliko toga. Svi dobijaju penziju, vrtići sa punim radnim vremenom iznose najviše 350 dolara mesečno, medicinska nega je u osnovi besplatna. Ne morate čak ni da brinete o plaćanju koledža! Koštalo me je 200 dolara da dobijem master iz engleskog“, priča ona.
Ali najteže prilagođavanje, objašnjava Rebeka, jeste nedostatak raznolikosti. „Postoji osećaj da imate samo jedan pravi način da se stvari rade. I svi to rade na taj način. U Americi postoje različiti stilovi roditeljstva. Ovde imaš samo jedan način, manje-više: sva deca idu u krevet u 7, svi pohađaju isti stil predškolske ustanove, svi nose čizme, svi u Norveškoj uče decu da je u izuvanje stvar opšte kulture, svi jedu isti ručak, to je norveški način.”
Pogledajte šta je sve Rebeka uočila specifično u roditeljstvu i životu u Norveškoj:
O trudnoći u Norveškoj
Većina žena neće ni videti akušera tokom trudnoće. Skoro sve rade babice. Kada sam javila babici da mislim da sam trudna, rekla mi je da ne dolazim dok ne prođe najmanje 15 nedelja. Uradila sam samo jedan ultrazvuk. Kada smo živeli u Koreji, radili su 3D ultrazvuk svake dve nedelje. U Norveškoj mi je babica slušala bebu kroz drveni rog koji mi je pritisla na stomak. To me je nekako uplašilo.
Porođaj u Norveškoj
Prijavila sam se da se porodim u odeljenju bez lekova (Uglavnom zato što kada se prijavite na redovno odeljenje, postoji mogućnost da vas odbiju ako je bolnica puna i da vas pošalju u drugu sa kojom možda niste upoznati.) Kada kažu da nema lekova, oni misle bez lekova. Bez izuzetaka. Ne možete dobiti ni antibiotike ako ste pozitivni na streptokoku grupe B. U Americi se žene testiraju i dobijaju antibiotike ako je potrebno. Ovde se to ni ne pominje. Kada sam pitala za to u bolnici, medicinska sestra je samo rekla: „Ne brinemo o tome.“ U početku sam bila zgrožena, ali sam naučila da u socijalizovanoj medicini preuzimaju proračunate rizike, a kako kaže moj muž, to obično uspe.
Prijateljstvo u Norveškoj
Ljudi ovde nisu tako otvoreni kao u Sjedinjenim Državama. Kada sam bila trudna u Americi, stranci bi mi se smeškali, zatvarali vrata, nudili pomoć. Mame bi započele razgovor u parku. Ništa od toga nema u Norveškoj. Kada smo se prvi put doselili ovde, napravila sam tortu za komšije nakon što su dobili bebu. Kada sam je donela, pomislili biste da sam im dala odsečenu glavu. Bili su potpuno šokirani. Mislim da su ljudi ovde skloni stoičkom stilu života, vrednuje se sposobnost da se sve izdrži. Mislim da je neprijatno zatražiti pomoć, tako da niko ne želi da vas osramoti nudeći pomoć.
S druge strane, nema američkog pritiska da budemo prijatelji i „uključeni“ sve vreme. U redu je biti tih i držati se za sebe. Volim da se šišam ovde jer ne osećam pritisak da razgovaram sa frizerom.
Škole u Norveškoj
Moja starija dva deteta su pohađala Barnehage (na norveškom „dečja bašta“), što je u osnovi norveško predškolsko i obdanište. Većina dece ovde započne Barnehage kada napune godinu dana – to je subvencionisano od strane vlade da podstakne ljude da se vrate na posao. Plaćate 300 dolara mesečno i vaša deca mogu da ostanu od 8 do 17 časova. Mnogo vremena provode napolju, uglavnom igrajući se i istražujući prirodu. U nekom Barnehageu ulaze unutra samo ako je hladnije od 14 stepeni. Čak jedu na otvorenom – sa rukavicama! Kada sam se zabrinula da će mi se sin prehladiti, svekar je rekao: „Dobro je da mu se malo smrznu prsti. To je „norveška surovost života“ – teške stvari su dobre za nas.
O karakteru Norvežana
Iako Ameri više cene udoban život, u Norveškoj postoji šarm i vrednost u stvarima koje su izazovne. Kada je moj svekar na odmoru, na primer, često odlazi u udaljenu kolibu bez interneta i samo sluša radio i posmatra ptice. To ovde nije atipičan odmor. Mislim da je to, na neki način, mehanizam samoodržanja. Norveška je gruba, uglavnom nenaseljena zemlja. Vreme može biti surovo. Mislim da su napravili praksu veličanja onih aspekata života koji su zaista izazovni da bi se preživeli.
Zabava za decu u Norveškoj
Pošto svi rade, zaista ne postoji prostor za dečiju zabavu. Kada smo se preselili ovde u martu, moja deca još nisu ušla u vrtić, tako da sam bila sa njima ceo dan od marta do avgusta. Nije bilo šta da se radi. Postoji minimalno aktivnosti za decu – dečije muzeje, igraonice ili časove kao u Americi nemaju ovde. Sva deca su u vrtiću i svi roditelji rade.
O zaposlenim majkama u Norveškoj
Žene ovde dobijaju deset meseci porodiljskog odsustva uz platu od 100% ili dvanaest meseci uz platu od 80%. (Zapravo, bilo koji roditelj može izabrati da uzme „porodiljsko“ odsustvo – to ne mora da bude mama.) I onda se skoro svi vraćaju na posao. Oslo je jedan od najskupljih gradova na svetu – pored Tokija i Moskve, tako da žene ne mogu da priušte sebi da ostanu kod kuće. Takođe, to jednostavno nije deo kulture. Ako ne radite, ne doprinosite.
O braku u Norveškoj
Ljudi rade mnogo manje sati u Norveškoj nego u Americi. Na primer, moj muž radi za vladu 37,5 sati nedeljno (od 8 do 15:45, pet dana u nedelji). Pošto oba roditelja rade, brakovi su mnogo ravnopravniji. Porodice obično večeraju zajedno oko 17 časova. Kućni poslovi su uglavnom podeljeni, a ne znam ni jednog muža koji ne pomaže u kuvanju večere i brizi o deci. Vidim isto toliko tata koji pokupe svoju decu iz vrtića kao i mama.
O ishrani u Norveškoj
Ovde nema nacionalne hrane – nije kao Italija ili Francuska. Hrani se pristupa mnogo praktičnije i ima mnogo manje izbora. Za vreme ručka deca obično jedu hleb sa karamelizovanim kozjim sirom ili švajcarskim. Moj muž to takođe jede – skoro svakog dana.
Takođe, čini se da većina Norvežana voli viršle. Izgleda da jedu hot-dogove kad god im se ukaže prilika. Služe ih na svakoj benzinskoj pumpi, u Ikei, na svakoj dečjoj rođendanskoj zabavi; leti ih peku na roštilju, zimi ih kuvaju. Čak i na aerodromu u 6 ujutro ljudi jedu viršle.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
